Filmske lobotomije Gorana Nikolića: 10 horor ostvarenja jeseni, iz rediteljskog ugla
O filmovima koje smo u proteklim nedeljama gledali u bioskopu...
Dragi moji i drage moje, nismo se čitali neko vreme, a pod moranje je bilo da neko počisti jesenje filmsko lišće, čiji je dobar deo i dalje u bioskopima.
Neki, nažalost, nisu više na repertoaru, neki su skinuti posle par dana sa repertoara (neki pravedno, neki manje pravedno), a neki su bili hitovi na streaming platformama do te mere da se ne mogu zaobići, pa da vidimo koliko nam se slaže presek stanja.
THE LONG WALK
(Iliti NOĆNA MORA ZA LJUBITELJE STRAVA APLIKACIJE)
Ako ne razmišljaš puno o onome što, zapravo, gledaš, mestimično je ovo interesantno delo, prvo na čisto audio-vizuelnom planu, pa glumačkom, a ima i sasvim solidnu dinamiku. To se može reći i za ostatak opusa starog šljakera Francisa Lawrenca (Hunger games, Constantine), koji iznova iskušava granice publike oko tolerancije na ne tako valjanu premisu ili scenario, koji ti se, usput, izlaže.
Literarni predložak ovog filma (jedna od prvih napisanih Kingovih priča), vrlo evidentno je pisan mnogo pre prvog emitovanog „VELIKOG BRATA“, ili bilo kog rijalitija, što se vidi u činjenici da svi koji su sebe osudili na „dugu šetnju“ iz naslova filma (u kojoj onaj ko ostane na nogama poslednji, dobija nagradu, a ostali će biti pobijeni od strane vojske, koja ih sve vreme prati i nabija tempo), bivaju snimani, od strane vojske (jel to vojnik ili samo kamerman u uniformi, ne zna se) u svojoj muci, za potrebe rijaliti programa, a da postoji jedna zjapeća rupa u celoj logici – King je, zaista, pomislio da bi neko gledao danima i nedeljama ljude kako samo i isključivo hodaju, dok, jelte, ne padnu ili ne uspore, pa ih roknu.
Čini mi se da, u svetu gde je smrt pred kamerama do te mere mainstream i normalizovana stvar, narativni okvir rijalitija mora biti daleko zanimljiviji – dinamičniji, krvaviji, sa problematičnijim odnosima među akterima – a ovde, ovih par što ostanu na kraju, maltene se pobratime, to nije dobro za rejting, što je, verovatno i sam King shvatio koju godinu kasnije, kada je pisao “The Running Man“. Mada, ima manijaka koji bi pustili u pozadini da im ide live stream dugog hodanja, dok nešto drugo rade, pa kad se čuje pucanj, dođu da isprate šta se dešava.
Imam utisak da je „Duga šetnja” trebalo da bude među prvim adaptacijama žanrovskih dela koja tematizuju rijaliti formu, jer ovo sve deluje dosta prizemnije, prostije i primitivnije od bilo kog filma u čijem centru imamo „na život i smrt“ rijaliti formu. Mislim, imamo “Battle Royale“, originalni „The Running Man“, pa čak i „Hunger Games” deluje kao očiglednije dizanje uloga oko ovakve vrste rijalitija, u distopijskom svetu u kom smrt pojedinca vredi manje nego ikad.
Motivacije likova da učestvuju u ovoj smrtnoj presudi su jednostavne i životne. Stičemo utisak da je većina ovih mladih ljudi „udarila u zid” života , svako na svoj način. Ako je već tako, ako su doneli ovako radikalnu odluku, nije mi jasno samo kako neki od njih samo dignu ruke od svega i umru.
Malo mi je to izgledalo kao da se forsira (kad smo kod forsiranja, okršaj sa vojnim autoritetom na kraju filma ne može da prođe ni u utopiji, ni u distopiji) olakšanje putovanja i preusmeravanje fokus na par glavnjaka, ali ne smeta puno, naročito zato što su dva glavna glumca – Cooper Hoffman i David Jonsonn – izuzetni.
Pošto u ovoj dugoj šetnji nema nijedne žene, da li to znači da se King u mladosti mučio sa pisanjem ženskih likova, ili su žene demonstrativno odlučile da neće da ginu kao muškarci u ovom svetu, ostaće tajna.
Da li zbog predvidivosti (nema puno opcija kuda ova šetnja može da vodi) ili činjenice da smo svi malo oguglali na ove premise (doduše, u godinama koje su usledile, nakon što je ova priča ugledala svetlost dana, daleko kompleksnije i dramatičnije primere DOA (dead or alive) rijalitija smo gledali, čini mi se da ovo delo nikad ne postigne emotivnu katarzu ka kojoj teži. Bar kod mene.
HIM
There’s not a single Ville Vallo cameo in a movie called HIM, i’m disappointed in you, guys.
Što kaže jedan moj poznanik: „Ovo je kao kad bi se Aca Radivojević (Srpski film, Karmadonna) ložio na NFL“ – and I couldn’t agree more. Samo film nije toliko ni subverzivan, a ni cerebralan. Ali je zato VEOMA visceralan.
Prve 2/3 trećine su iznenađujuće efektne i hrabre. Film nije dobro prošao u Americi, jer udara kritički na svetu kravu Amerike – američki fudbal, sa tezom da nisu bitni talenat, trud i umetnost igre, nego je iza svega teška patologija kompeticije, mnogo muljanja, lobiranja, ispiranja mozga, svođenja čoveka na jednu jedinu funkciju, i kompletna jedna žrtva, zarad toga da ti kažu da si najbolji, i da se to gura do te mere da se, što ne reći, i umire, ako treba. A u Evropi nije dobro prošao jer nikog ovde ne zanima američki fudbal.
Verovatno razlog leži i u tome što su mnogobrojni fanovi Jordana Peelea nagrnuli u bioskope, očekujući njegov novi film, novu režiju, a, zapravo, nisu, dovoljno dobro čitali slova u najavama. ‘Jordan Peele’ je pisalo velikim slovima, a ‘executive producer‘ malim slovima, iznad, a mala slova iznad niko nije čitao, jbg… Nebitno, film je sasvim solidan Peele naslednik.
Gre’ota je što, u poslednjoj trećini, ne eksplodira kako je mogao, sa svim svojim temama i narastajućim ludilom, pa onda deluje samo rastegnuto i narativom siromašno, al’ Bože moj, nijedan lep život nije bez loših dana.
SHELBY OAKS
Koliko ume da bude zajeban mentalno-duhovni transfer kad od percepcije filmova spolja, počneš da ih sagledavaš iznutra. Do tad si mislio da si unutra, jer si Youtube filmski recenzent, a to si postao jer ti je gledanje filmova bilo bekstvo od trauma koje nosiš iz religijske sekte iz koje si pobegao, a breaking point te priče je bilo to da si ti zavoleo filmove, a to je u sekti ad acta.
Stekao si popularnost, a kako i ne bi kad si jedan od prvih recenzenata na Youtubeu. I, naravno, da pokrivaš većinski najpopularnije filmove jer “to prolazi”. Onda si počeo da širiš svoj ukus, al’ dovoljno da se zadržiš komfora. Tamo gde te fanovi žele, tamo gde si najpopularniji – kad pričaš o autorima i naslovima koji su svima poznati. Onda ti to možda malo i dosadi, iako lovica kaplje, pa proradi potreba da i sam snimiš film. Potom, obelodaniš da se taj film zaista dešava, obaveštavaš fanove na kašičicu.
Shvataš da sad, kad postaješ deo filmske industrije (koja je, od Srbije do Amerike, sujetna u tri lepe i što je najtužnije – što su ljudi moćniji, to su nesigurniji, paradoksalno…ne svi, al’ dobra većina i tu najveći broj ljudi više želi potvrdu kvaliteta i vrednosti nego mišljenje koje će da analizira malo i van tog opsega, da ih malo dovede i u pitanje) da moraš malo i da paziš da li ćeš, kad se vratiš recenzijama, pričati i dalje ne samo dobro o filmovima drugih, jer neki od tih drugih, ako si i reditelj, može jednog dana život da ti zagorča ako je iznad tebe. Što kažu Fujčinela Bojsi: “Uvek poraz, nikad lekcija”.
Onda najaviš fanovima da više nećeš govoriti negativno o filmovima – da li iz spoznaje koliko je krvavo napraviti film, na sopstvenoj koži, ili se razmišlja par koraka unapred, da ne otežavaš sebi u industriji više nego što je potrebno, ostaće misterija. Donekle je urodilo plodom, sa pažljivim recenzijama po internetu, koje su negde na pola, ni loš ni dobar utisak, da se, eventualno, sada poznati reditelj-recenzent ne uvredi (kad je već odlučio da bude dobar sa svima, to treba nagraditi, jel’ da?). Kažem, donekle je urodilo jer ono što je izostalo jeste – širenje reči o filmu. Ko god da ga je gledao, ili je imao loš utisak, ili pripada pomirljivoj sredini, ili je u onoj najmanjoj grupi ljudi koji su dobili sve od filma što im je trebalo.
Sada je pitanje koje sebi recenzent-reditelj, Chris Stuckmann, mora da postavi jeste: kako sada nastaviti dalje kao autor, a kako kao recenzent?
A pitanje koje mi postavljamo sebi jeste: šta mislimo o debitantskom horor filmu koji se zove kao sitkom? Mislim da Stuckmannu ozbiljno fali temeljnog filmskog obrazovanja, jer ovaj film apsolutno izgleda kao film čoveka koji nikad nije razmišljao filmski, a filmski stavovi su mu opšte mesto. Ume da prepozna stvari kod drugih koje ne ume da primeni na sebe, a verovatno ni ne gleda svoj film kroz istu prizmu kao i tuđe, ne vidim čoveka koji ima iole znalački i racionalan odnos prema svom radu.
Ovde pričamo o filmu koji ima dva found footage uvoda pre nego što počne. Jedan gledamo samo mi kao publika, drugi gledamo dok ga glavna junakinja gleda, pa tek onda počne film, zapravo. Problem je što je ovaj film em sastavljen od neuverljivo sprovedenih opštih mesta ovog podžanra horora, em je toliko bolno neupečatljiv (idejno, vizuelno, pripovedački, a čini mi se da mora i osnove prvo da savlada Chris) i bajat (od prologa, preko jumpscareova, a24 trope jezive baba-veštice, glumačke podele, pa sve do činjenice da je jedna jednostavna, maltene banalna priča, prekomplikovana do granice parodije, i to, mahom, dijaloškom ekspozicijom.
Takođe, nikad nije dobar znak da vas film, dok ga gledate, podseća na mnoge bolje filmove, što govori o filmskom fanatiku koji je tim naslovima prilazio više visceralno, nego cerebralno.
Ideja o nestaloj ekipi sa snimaka, koja lovi duhove za preglede na Youtubeu, čijim nestankom sve počinje, malo je prevaziđena. Još ako kažem da je ime ekipe PARANORMAL PARANOIDS, to toliko smrdi na youtube ranih 2010ih, što me i ne čudi, s obzirom da je Stuckmann počeo u to vreme. Tu je i zaglavljen (stuck).
Ništa ovde nije istinski jezivo, uznemirujuće, pa ni preterano zanimljivo, već se svodi na poluamatersko oponašanje raznih uzora, a bez dovoljno veštine, ličnosti u svemu tome, petlje, pa moram reći, i ludila koje je neophodno za autora da bi mogao horor filmom da vas izbuši tamo gde ste najtanji.
BLACK PHONE 2
Čim sam čuo da izlazi nastavak prehajpovanog, siromašno napisanog i razvučenog filma “Black phone”, čiji je, maltene, gimmick bio da, od svih ljudi na ovom svetu, Ethan Hawke lično igra ubicu sa maskom demona, pod imenom Grabber, koji kidnapuje i ubija decu, kao i da su od nastavka napravili “A nightmare on Elm street” ripoff, morao sam pogledam, čisto da bi poverovao da se to desilo.
Kad je u pitanju original, posle sumornog upoznavanja sa likovima i njihovim okolnostima, kreće horor deo filma, a on se raspadne na dve tačke.
Prva je besmislenost naslovnog telefona u podrumu ubice preko kog zarobljeni klinac dođe u kontakt sa duhovima Grabberovih žrtava?!? Još se duhovi dece i vizuelno manifestuju jer su producenti i kreativci shvatili da će film biti mnogo dosadniji ako imamo samo dečaka i telefon u podrumu sve vreme. Verovatno.
Druga je što je previše vremena je dato zarobljenom klincu u podrumu da se snađe. Na te dve tačke, film je počeo da me gubi lagano, ali sigurno.
Kao i u tom filmu, koji počiva na nategnutom, a tankom scenariju, veština režije i inscenanije horor prizora kod Scotta Dericksona (kao i gluma glavnog klinca) mi je držala pažnju. Ovde je slična situacija, samo je priča još nategnutija i besmislenija.
Ja sam stara škola. Navikao sam da nastavak, što je više moguće, organski proizilazi iz prethodnika. U prethodniku je ubica ubijen, pa me je zanimalo da vidim kako su vratili priču na noge sa njim. I da, on je sada Freddy Krueger ove priče i, naravno, javlja se deci preko davno nefunkcionalne telefonske govornice (jer ako vraćamo Grabbera, mora da se vrati i telefon, jelte), koja je tu zbog filma, eto, a, takođe, ulazi mladima i u snove.
Takođe, pojavi se, materijalizovan u našem svetu, na kraju (da bi se bacio citat na film “Curtains”, popularan na TikToku zbog scene ubistva na ledu u šumi), jer zašto – zato (da ne pirčam o tome kako ubija sve živo, a vezan je samo za jednu osobu u našem svetu). “A nightmare on Elm street” je makar postavio pravila oko toga kako Krueger funkcioniše – mlada osoba zaspi, Krueger joj se pojavi u snu, san postane košmar, ako se ne probudiš, Krueger te ubije u snu, a onda umireš i na javi. Za razliku od ovog filma, koji deluje neorganski, proizvoljno i nepovezano.
Mislio sam da će ovaj film da se bavi psihičkim poteškoćama kao posledicom svega što se preživelo u prvom delu, od strane Finneya i Gwen. Četiri godine kasnije, Gwen pati od mesečarenja i užasavajućih prizora budućnosti, kao i prošlosti koje ne razume, al’ zato ima novog dečka, a Finney radi u hrišćanskom zimskom kampu u planinama Kolorada.
Ovaj film pokušava da stvara jedan dublji porodični narativ i emotivno da nas vezuje za likova, koje nije uspostavio kako treba ni u prvom delu, i sve vreme imam osećaj da gledam “A nightmare on Elm street” derivat, plus green screen zima u Koloradu nije baš za pohvalu, kao ni VHS pokušaji digitalno snimljeni, a da ne pričam o tome da se ljudima gubi para iz usta kad pričaju po zimoći iIi to što niko nema konzistentost u glumljenju da mu je hladno napolju, naročito kad zaglavi u govornici pored jezera.
U ova vremena – kada kreativni, originalni sadržaj postaje sve veći raritet u svetu filma, naročito kad je u pitanju žanrovski film, koji donosi profit (horor, fantazija, dečiji i animirani film VLADAJU), gledanje ovakvog filma je jedno deprimirajuće iskustvo.
Umesto novih glasova i drskih koncepata u studijskim filmovima, mi dobijamo ovako prežvakane i suvišne filmove na najvećem platnu. Jedina stvar koja više uznemirava od činjenice da veliki studiji pumpaju ozbiljnu lovu u ovakve naslove, jesu mase ljudi koje puše ovu priču bez ikakvih pitanja.
Sem nekih bljeskova kompetencije u režiji, ne vidim ovde mnogo stvari za pohvalu. Ovaj nastavak deluje umorno, prazno i repetitivno. Likovi ne odaju utisak progresivnije verzije sebe u odnosu na prvi deo nimalo. Pored problema scenarija I karakterizacije, veći deo ovog filma se vuče do mere gde se pitam hoće li se nešto desiti u ovom filmu, a prošlo je 70 minuta.
Gluma se kreće od korektne do upitne. Pitam se da li je, zapravo, Ethan iza maske Grabbera uopšte u ovom filmu, ne bi me čudilo da je samo dao glas, ne oseća se njegovo prisustvo. Takođe, ovde imamo jedan od najgorih primera dijaloške ekspozicije koji sam video u poslednjih par godina mainstream filma. Mnogi u Holivudu bi morali da nauče kako da predoče nečiju pozadinu i generišu emociju bez da zaustave ceo film da bi se izobjašnjavali. Previše “ah to je bio samo san” momenata, previše klišea. Prebrzo se isuviše neverovatnih stvari ovde racionalizuje.
Gwenine uvrede su i dalje krindž, kao i u prvom delu, al’ jednu moram da izdvojim: „Fuck you with a dinosaur dick“. Ako ovaj film ništa pamtljivo ne ostavi iza sebe, ostaće ovo.
I zašto, zaboga, imamo sve više horor franšiza sa demonima koji se pobeđuju snagom ljubavi? Ovaj film je zaslužio kraj u kom Freddy Krueger uzima Grabberovu glavu i povlači je u jezero.
PREDATOR: BADLANDS
Ovo je više jedna od zabavnijih epizoda “Mandaloriana”, u dugometražnoj formi, nego Predator film na koji smo navikli, što znači da je kastriranje (lukasfilmizacija, starwarsozacija, familyfriendlyzacija, mikimausizacija) Predator franšize zaključena stvar.
Ono što ga čini bližim “Mandalorian” tipu narativa i osećaja jeste: prilagođavanje deci kroz humanizovanje Predatora, koji sad ima uz sebe ženu androida i jedno malo slatko buljavo stvorenje (beba Yoda ovog filma), na jednoj opasnoj planeti, na kojoj niko od nas ne bi preživeo ni sedam i po minuta, dok je u potrazi za nekim mitskim, nepobedivim čudovištem kako bi ga ubio i odneo kao trofej na svoju Predator planetu i dokazao se svima kao dostojan ratnik, naročito svom ocu tiraninu.
Onda, tu su obligatorne eye candy usputne avanturice i prepreke, kroz koje otkrivamo sve opasnosti te planete, na kojoj se odvija film, sa čudnim stvorenjima i sve većim izazovima. Tu su momenti predaha uz forsiran milenijalski humor. Takođe, sve što može, rešava se kroz dijalošku ekspoziciju, da bude jasno celoj porodici koja gleda, a pogotovo deci.
Imam utisak da bi film bolje uspostavio emociju da nismo imali uvod sa borbom dva brata Predatora protiv njihovog oca, gde jedan brat gine, a drugi beži. Da je film odmah počeo dolaskom drugog brata na novu planetu, a da tokom njegovog putovanja postepeno saznajemo šta se ranije desilo, kakav emotivni teret vuče Predator (nije mi prijatno dok sastavljam ove rečenice, verujte mi, ni sam nikad nisam očekivao da ću u istoj rečenici imati reči “Predator” i “emocija”), koliki su ulozi u igri i zašto mu je ovaj “lov na najveću ribu” toliko bitan.
Uostalom, ko zna koji je ovo uopšte Predator, sigurno nije onaj iz originala. I namerno ga čine manje strašnim i mističnim samim time što ne nosi masku, što je meni bezveze, al’ ide uz ovaj neprikladni concept, pa ‘ajde, preživećemo i to…
Sve u svemu, ovaj film veze nema sa onim šta je Predator izvorno, nego šta je od njega stvoreno u pop kulturi, naročito stripovima, kroz produbljivanje njegovog lore-a i usložnjavanje njegovog karaktera. Predatora. Mistreriozne, nadmoćne horor pretnje. On je sad pozitivniji jedan ratnik, sa kašičicom goofynessa.
Poenta je sada da se istražuje “Alien-Predator” univerzum – tu su novi aspekti Predator kulture, produbljivanje nivoa sistema “Weyland Yutani” korporacije i njihovih delovanja, nove planete, nove CGI kreature, CGI egzotične opasne biljne vrste, nova tehnologija.
Ako ste se ikada pitali da li androidi iz “Alien” filmova mogu da hodaju bez glave ili bez ičega od pupka pa naniže, dobićete odgovor u ovom filmu.
Ja nisam ta osoba, nažalost. Mene više zanimaju priča, likovi i vernost ideji iza brenda, glavnog lika i njegove originalne postavke. Priča je stereotipna – fizički slabiji od dva sina je proteran od strane svog okrutnog oca i dok pokušava da se dokaže vrednim ratničke reputacije svoje loze, on usput nalazi svoju novu porodicu. A likovi su jednodimenzionalni. Plus, imamo humanizovanog Predatora i njegove slatke, a pomalo iritantne drugare, koji prave svoj klan ili porodicu, ili šta god, i zajedničkim snagama spasavaju dan.
Možda je reditelj Dan Trachtenberg pravi fan franšize, zarobljen u težnjama Diznija i njihovoj viziji rekonfigurisanja Predatora za novo doba. Dobre su pare, dobre buduće prilike, pa ćuti i radi najbolje što se može. A možda dečko, zaista, ništa ne konta oko Predatora, pa mu je u prvom od tri Predator filma koja je radio, zvanom “Prey”, izgledalo logično da će neka domorotkinja, sa krajnje primitivnim oružjem, izdržati sa Predatorom duže od trećine jedne scene, – kao što je, tokom trajanja promo kampanje za “Badlands”, na ovogodišnjem Comic Conu, sajmu za strip geekove, vrlo entuzijastično govorio o tome kako je shvatio da je Predatoru potrebno nešto novo, a to je – promena karaktera i pozicije iz antagonističke pretnje u antiheroja.
Još tada mi je to malo smrdelo kao početni koncept i bio sam upravu, ali ovaj čovek je iskusan filmski radnik, poseduje dovoljno rediteljske i tehnološke kompetentnosti da iznese svoju ideju, koliko god ona bila pogrešna – u formi jednog kompaktnog, zabavnog, popcorn avanturističkog filma, sa dovoljno šarma i osećaja za zabavu masa.
Samo kompetencijom i ubeđenošću uspeva da me ubedi da zaboravim, makar dok traje film, da smo od filma sa surovom vanzemaljskom mašinom za ubijanje, u klinču sa Schwarzeneggerom, Carlom Weathersom i Jesse Venturom, došli do Predatora koji se sprijateljuje sa malim šumskim prijateljima, iritantno optimističnim i brbljivim androidom i bacaju forice usput.
Zato verujem da je njegov drugi Predator film, “Predator: Killer of killers” (tek me čeka), u formi animiranog omnibusa, makar dinamičan (animacija je u istom stilu kao popularna Netflix serija „Arcane”).
Pitanje koje se, momentalno, nameće kad vidimo preharizmatičnu Elle Faning, u drugoj glavnoj ulozi, pored naslovnog junaka – zašto njenu zlu “sestru” koja radi za (SPOJLER ZA FANOVE) – “Weyland – Yutani” korporaciju (što znači da je pečatirano da su Alien i Predator deo istog sveta) igra, takođe, Elle Faning, a ne njena, ništa manje talentovana Dakota (pogotovo posle epizode u poslednjem Tarantinovom filmu)? A da, zbog honorara, idemo dalje.
QUEENS OF THE DEAD
Kao i svaka esencijalna sezona “Ru Paul Drag Racea”, i ovaj film komediju, horor, kemp, dramu i stil. Al’ ničega nema dovoljno, deluje amaterski, vizuelno nepromišljeno, dramaturški raspojasano, energetski slabo (montaža je kritična).
Nijedan dramatičan momenat ne deluje zasluženo, pokušaji humora se umnogome crpe iz premise da se jedna lgbtq Scooby doo ekipica, na drag showu, nađe u sred zombi apokalipse, al’ nije bilo dovoljno smešno, dok horor nije dovoljno ni gadan, a ni strašan.
Ono što je meni najveći šok (ne pozitivni) u celoj ovoj priči jeste da režiju potpisuje niko drugi do ćerka legendarnog horor reditelja Georgea A. Romeroa, koji je najviše popularizovao zombi horor podžanr, naročito kroz svoja prva tri zombi filma (Night of the living dead, Dawn of the dead, Day of the dead). U pitanju je Tina Romero, čiji film, o kojem je ovde reč, pati od presporog tempa kroz koji se film muči da izgradi kakav-takav momentum koji će nas sve dovesti do iole zadovoljavajuće konkluzije. Ali avaj.
Mislim da bi ovaj koncept najbolje radio kao kratak film, jer ovde vrlo brzo deluje pretanko i kreće da se troši. Priči treba previše vremena da dođe do očekivanog krvopljusa, dok nas upoznaje sa plejadom dosadnih, jednodimenzionalnih likova, koji se ne razlikuju mnogo.
Štosevi ubrzo postaju jako isforsirani, a gluma ozbiljno biva stavljena na test kako se ulozi povećavaju, a od glumaca se traže veći intenzitet i veština u kadru, kojem većina njih, nažalost, nije dorasla.
Horor nije dovoljno hard-hitting, a ni tempo mu ne pomaže, dok komični aspekt nije preterano pametan, naročito kad je sproveden kroz ovako plitke likove. A možda ja samo ne mogu ozbiljno da shvatim film sa ovoliko drag karikatura na jednom mestu (mada film jako igra na te over the top pojave, al se i to prebrzo izliže i samo postane iritantno), kao što nisam mogao da ozbiljno shvatim ni dead serious intoniranu verziju ”Justice Leaguea” Zacka Snydera, sa svim tim kemp stripovskim herojima.
THE CONJURING: LAST RITES
Ljudi moji, ništa me ne pitajte, pogledah po službenoj dužnosti. A i zbog bolesne znatiželje, jer je ovo DEVETI FILM u “The Conjuring” univerzumu (uz sve Nunove i Annabelle). Sećam se prvog dela kao kompetentnog, al’ neupečatljivog i oslonjenog na trope (pod) žanra. Nit’ je smrdeo, nit’ je mirisao.
Pogledao sam, sa upitnom koncentracijom, i prvu “Anabelu” kad je izašla, i vidim da je model ostao isti, sedam filmova kasnije – ovi filmovi su potpuno nesvesni razlike između prepadanja publike i usađivanja dubokog straha i uznemirenja u publici.
Prepasti nekoga je najlakša stvar – uvedi glasan, kratak zvuk, posle tišine (ili neko zlo biće da naglo izleti iz mraka) i već si završio posao. A stvaranje duboko neprijatne, uznemirujuće atmosfere, učiniti da im se ubrza puls i poveća nelagoda od iščekivanja šta će se sada desiti i da li će se protagonisti izvući, postepeno ulaženje publici pod kožu – to je već izazov. Izazov na kojem ovaj film pada u svoju raku.
Toliko je ljudima, iza ovog filma, stalo da te zastraše (jedan i po put i uspe). James Wan je ovde na autopilotu rediteljskom – on konstantno gradi tenziju istim pokretima kamere, montažnim postupcima i nedostatkom zvuka, samo da bi to kulminiralo bukom. I tako PREKO 2 JEBENA SATA.
Mislim da bi mnogim današnjim horor rediteljima, a bogamiiI producentima (pa i Wan, reditelj-producent, ako ovako nastavi, moraće i od ono malo kompetencije što mu je ostalo da se pozdravi) bilo potrebno da se vrate na osnove toga šta je horor, da ga nađu duboko u sebi, u svojoj tami.
Nema ničeg strašnijeg od ljudskog uma i imaginacije. Nagoveštaj, loše navođenje, insinuacija, sve su to veći prijatelji horora od eksplicitnog pokazivanja.
Ovo je jedan preteran, prenapumpan nered i čini mi se da Wan počinje sebe previše ozbiljno da shvata. A ono što je najveći horor, u svemu ovome, jeste što niko neće ništa naučiti iz ovoga, jer je publika rekla svoje – u vidu skoro 10 puta veće zarade od uloženog budžeta, jer ako Holivud prvi titra potrebi publike “da se opuste uz film”, kog god da je žanra, logično je da će i studijski horor prestati da uznemirava i izgubiti zube i svesti se na vožnju u zabavnom parku, a ne nešto što mora da ostavi dubok trag u čoveku.
P.S. Jako je zgodno, za nastavak franšize u nedogled (možda pretoče u seriju, ko zna), što su uveli mlađe verzije glavnjaka (Wilson mlađi je pljunuti on, a Vera Farmiga ima sestru mlađu koja mnogo više liči na nju, al verovatno je ne zanimaju ova ludiranja). Pošto su Patrick Wilson i Vera Farmiga skupi, pretpostavljam.
THE STRANGERS: CHAPTER 2
Iz trivijalnog horora, nastalog po članku iz crne hronike, gde je sve trebalo da ostane na jednom filmu i UUUOPA! evo nas na ČETVRTOM, alal vera, i ovo postade franšiza (prvo jedan The Strangers, pa nebitni nastavak, pa CELA TRILOGIJA U POGLAVLJIMA koju radi niko drugi do povratnik iz Kine – Renny CLIFFHANGER DIE HARD 2 CUTTHROAT ISLAND Harlin).
Posle prva dva, nakanio sam se da pogledam “CHAPTER 2”, bez gledanja “CHAPTER 1”, na koji se direktno nadovezuje Iine vidim da sam išta krucijalno propustio, prema tome koliko je plošna priča, a likovi nepostojeći.
Iz dva razloga sam hteo da vidim ovaj film – zbog toga što nemam ni najmanju ideju kako se od, premise origInala, može da ići mnogo dalje od jednog i po filma (tako što ćemo da ulazimo u karakternu pozadinu STRANACA iz naslova tj. manijaka ubica pod maskama, ali to niko nije tražio, pa oni nama moraju ostati STRANCI, a ne POZNANICI, majku mu), a drugi razlog je taj što me je zanimalo koliko još Renny Harlin, nekadašnja legenda akcionog filma, može da padne. Dali su mu CELU TRILOGIJU da radi. Vidim da ima još par naslovu u postprodukciji, neće mi zameriti, juri te pare jako.
Ovaj film počinje kao “Halloween 2”, da bi potom postao “First Blood” koji sreće “Razorback” (čekajte samo cgi vepra da vidite, pa to je pišijada).
Vizuelno, ovo izgleda kao još jedan bezličan digitalni Blumhouse mulj od filma, gde su pokušali da opravdaju razvlačenje tanke premise na ovoliko filmova, tako što će iz statike home invasion postavke, da se prebace na film potere i preživljavanja. Kad se Renny bavi mačka-i-miš sekvencama bez dijaloga (što je nekad bio apsolutno njegov teren) to su najbolji delovi filma i jedini vredni pomena.
Al’ da se vratim na najveći problem – težnjom da se ovde napravi serijal, kreatori su se doveli do pokušaja da uvode flešbekove detinjstva ubica i da se bave time ko su oni i šta je njihova motivacija, a neznanje o svemu tome je jedino što ih je činilo iole strašnim i ti pokušaji su izuzetno deplasirani i bolni za gledanje.
Nekada su Renny Harlin filmovi bili preterani i glupavi, al; je u tome postojala kreativnost, radost života, veština, lucidnost, pa što ne reći i šmek (Deep Blue Sea, Driven, Long Kiss Goodnight). Sada je i ovo preterano i glupavo, ali i neinspirativno, idejno i kreativno siromašno, sterilno, pod kontrolom studija i samo nepodnošljivo i naporno u svojoj gluposti i lenjosti.
THE RUNNING MAN
„Hrabar? Pokušao sam jednom da budem hrabar, pa su me stavili na crnu listu.“ – Glen Powell, DRK… ovaj, TRKAČ, nakon što je ubio značajan broj ljudi i preživeo dosta sumanuthih situacija za koje je potrebno MNOGO hrabrosti.
Neću mnogo reči trošiti na to kako Edgaru Wrightu ne ide uozbiljavanje, koje ga je dovelo do ceđenja poslednjeg atoma njegovog autorstva i onoga što ga čini autentičnim. Mnogo je doprineo i otkaz na Ant-Manu, vidim da se još nije oporavio, deo duše su mu otkinili i ovde već deluje umorno do nivoa da nema energiju ni ovakvu pulpy priču da iznese, čisto na tehničkom i logičkom nivou, dok je na Baby Driveru mogao i da nadiđe neke stereotipe, gubimo ga definitivno. Hajde samo da bacimo pogled na to zašto se ova konrektna kuća urušava i koliko su loši temelji.
Jel’ Wright svestan zašto rijaliti sa ubijanjem ne bi NIKADA mogao da funkcioniše u našem svetu, među civilima, van kontrolisanih uslova? Ako Powell (koji ne zna šta igra pola filma) ima elektronski sat, sa svim oni opcijama, kako ovi iz RUNNING MAN organizacije ne mogu da ga lociraju u svakom trenu?
Jer ako kojim slučajem mogu, onda ne bi imalo smisla da se Powell uošte bilo gde krije… Kako je Powell poverovao na prvu u snimak ubijanja njegove porodice kad su njemu uz AI izmenili video izjavu ranije, a on tome svedočio? I uopšte poverovao da će Mreža pustiti uživo njegov snimak priznanja o svom zlu korporacije iza rijalitija, pa se uživeo u govor na kraju?
Kako studio rijaliti programa, koji štite naoružane specijalne jedinice, nema bolje obezbedjenje i proveru statista, da ne unesu, šta znam… molotovljev koktel? Zašto Powellu ne oduzimaju od novčane nagrade svaki put kad uništi kameru? Vidi se da Wright ne gleda dovoljno rijalitije. Ukratko: nemam osećaj da Edgara ovo uopšte zanima što snima.
Ništa ovde nema nikakvu težinu, gradaciju (scene se samo ređaju kao na traci da bi se ovo uopšte nazvali filmom, kao nizom scena) jasnu tačku fokusa niti oštricu, a to je neophodno da bi ovo funkcionisalo.
P.S. Većina glumaca, sem Michaela Cere i Josha Brolina, kao da su pali s Marsa ovde.
FRANKENSTEIN
Sem dečake zaljubljenosti u knjigu, ne vidim ni jedan suštinski razlog da se ovo delo ovako, bez selektivnog pristupa materijalu, već sa poštovanjem i prema najmanjem detalju i njegovom mestu u narativu knjige, adaptira (sem što su izgleda svi uglovi koje Guillermo obrađuje već obrađeni, daleko zanimljivije, emotivnije, intenzivnije, manje pretenciozno, tokom svih tih godina, dok je Giljermo vredno radio na svojoj karijeri, i maštao da snimi ovo) u filmsku formu.
To su negativne posledice dugogodišnjeg maštanja o adaptaciji koje dovode do velikog gubitka fokusa i manjka racionalnosti i intuicije da se razdvoji bitnog od nebitnog.
Sem Jacoba Elordija, apsolutno van zone komfora i suočen sa svim ograničenja koje lik Čudovišta nosi, ne vidim da je iko od glumaca imao svrsishodniji razlog da bude ovde, osim pozamašnog Netflix budžeta (odakle im više para, bre?), koji, takođe, označava i da će honorari biti masni.
Moglo je, samim tim, malo više na karakterizaciji da se poradi, jer sem Frankeštajnovog Čudovišta, niko ne ostavi bitan trag, a film traje više od dva i po sata.
Osećao sam se slično kao kad sam gledao Hobit trilogiju, jer ovde, takođe, imamo primer reditelja, u vrhuncu svog uticaja, moći i dekadentnog bavljenja pričom koja mu je obeležila detinjstvo.
Hobit trilogija je, da budem iskren, mnogo veći problem jer tu imamo knjigu od 300ak strana, razvučenu na tri filma, od po tri sata trajanja (jer treba iscediti poslednju kap LOTR love), gde je Jackson bio prinuđen da unese svaki detalj, svaku digresiju knjige, iako to urgentnost (ovog konkretnog) filmskog narativa to ne trpi, pa još i da domašatava određene stvari da bi popunio trilogiju (prvo se krenulo od ideje jednog filma, pa dva, pa je uspeh LOTR trilogije otvorio ideju o 3 Hobit filma).
Suštinska autorska nezainteresovanost i umor od određenog sveta, s jedne strane, alavost na novac i udar adrenalina koje snimanje nosi naročito u ovakvim okolnostima kada se imaju ‘sve igračke’ na raspolaganju, dovelo je Petera Jacksona do javnog izvinjenja, gle čuda, baš Guillermu del Torou koji je želeo svim srcem, za razliku od Jacksona, da uđe u Hobit univerzum, al kad Peter kaže da ulazi u projekat, svaka dalja rasprava prestaje jer je on, ipak, stvorio filmsku LOTR trilogiju.
Guillermo možda ne bi imao Jacksonove probleme na Hobitu, al ovde, svakako, ima dovoljno svojih, samo iz drugih razloga: kao da je predugo čekao da se stvore uslovi za ovu adaptaciju, generisao previše ideja i zaljubio se u svaku, i provukao kroz filter jedne, rekao bih, poprilično staromodne adaptacije.
Pitao sam se kome je namenjeno ovo uopšte: ne postoji nikakva tendencija da se modernom čoveku iole približe likovi i tema (plus ozbiljni problem sa tempom filma i ekonomičnošću izlaganja priče), dok se starijima čita dobro poznata priča u jednom preupeglanom, bezubom, bezopasnom ruhu (samo fali da Richard Attenborough čita naraciju koja uvodi svako poglavlje u stilu “Once upon a time…”), od koga u pamćenju jedino ostaju dva set piecea – prolog sa brodom i nastanak čudovišta (oba iz prve, bolje polovine filma).
Film je vizuelno preupeglan, kao “The Shape of Water” ili “Crimson Peak” i nije ni PRIĆI gotskoj atmosferi koju nosi crno beli original. Ja vidim sve vreme koliko del Toro ovo voli, al ne osećam, ne prenosi se jer iako ovaj film nemalo traje, nema prostora da niti jedan emotivni odnos prodiše: ni Mia Goth – Oscar Isaac odnos, ni Elordi – Isaac odnos, ni Mia – Elordi odnos.
Takođe, nema prirodnog prenosa emocije zato što film ne daje gledaocu prostora da razume i oseti stvari kroz filmski jezik, nego mahom, kroz verbalnu ekspoziciju. Isto je i sa porukom filma. Jedini momenti gde sam – osetio – film su kada Elordi pati u kadru, jer aspekt melanholije i tuge odbačenog sina, koji se divi lepotama ovog sveta, al’ ovaj svet ga ne želi, te svoju humanu, nežniju stranu čuva duboko u sebi, a spolja ga predstava zastrašujuća fasada koja se izražava kroz nasilje, poput ranjene zveri, jeste jedan od najvećih kvaliteta ovog filma.
Lepa, ali pusta, preupeglana katedrala.