Mesec dana pred porođaj bila sam preplašena. Iako sam naučila napamet šta me sve očekuje i odgledala hiljadu video vodiča kroz porođaj i isto toliko videa blogerki (od onih sa milionskim pregledima do onih sa dvadeset) o prvim danima kada beba stigne kod kuće, još uvek sam drhtala od neizvesnosti, preokreta u životnim navikama i straha od tog krhkog bića. Dan pred taj veliki i najranjiviji događaj sanjala sam kako mi majušna beba isklizava iz ruku i lomi se na hiljadu parčića jer je od stakla.
U takvom grču i iščekivanju, podrška od okoline uglavnom dođe u obliku tapšanja po ramenu, ili glađenja stomaka i uvek jedne iste rečenice: Ma sve to dođe “prirodno”.
Prirodno, prirodno, prirodno, prirodno – odzvanjalo mi je u glavi i stvaralo pritisak.
I istina, neke stvari vam legnu više, neke manje. Nešto dolazi instinktivno, nešto ne. Neke bebe su zahtevnije, neke su poput mirnih lutkica, ali sve majke se nalaze u različitim situacijama, okruženjima, emotivnim stanjima i to je normalno. Nešto nekom dođe prirodno, nekom ne.
Međutim narativ koji se uglavnom servira kroz medije, pop kulturu i celokupno društvo i koji preovlađuje je onaj potkovan mitom o savršenoj majci. To je ona uvek sveže naspavana žena sa urednom frizurom, vitkom linijom, uvek raspoložena jer su joj deca sve na svetu, a deca iz ovog mita su naravno uvek srećna, mirna, precizno počešljana i za svako doba dana imaju sveže skuvani zdravi organski ručak. Ova mitska žena je ispunjena, blista jer je majčinstvo sve što je ikad želela u svom životu i ono je u potpunosti određuje. I sve dolazi prirodno.
Sve ove scene možda su bile moguće i u nekim ostvarenjima pre, ali se na ovakve junakinje gledalo osuđivački i one su mahom patile i bivale kažnjene zbog ovakvog ponašanja. U ovom filmu, priznanja sebi i opraštanja kroz koja prolazi Leda i sa kojim se suočava su oslobađajuća, jer su iskrena pre svega prema samoj.
“The Lost Daughter nije portret kajanja, zbog toga što Leda ima decu ili što ih ostavlja. Ona nikada ne izgovara tu reč, niti se čini da se oseća izolovano od drugih emocija kao što su krivica, muka, ponos, ljubav. Rediteljka se potrudila da prikaže Ledu kao sve samo ne kao bezbrižnu osobu kojoj nije stalo”, navodi Guardian u jednoj recenziji.
U filmu, kao i u romanu, značajan lajtmotiv pripada lutki, onoj koja je u vlasništvu male Elene koja je posebno vezana za nju. Ipak, ukoliko vam se film dopadne bez čitanja knjige, moram da naglasim da su određeni delovi koji nadograđaju čitav podtekst priče, zbog koje ona biva i argumentovanija i kompleksnija, izostavljeni su iz ekranizacije i možete ih pronaći u romanu.
“Da li će ovo proći? Ovo, ne znam ni kako da ga nazovem”, u jednom trenutku izgovara uznemirena Nina Ledi kroz suze i to je momenat gde će se većina majki prepoznati i ovaj kadar i ova malena scena su možda jedan od najvećih zagrljaja i izraza razumevanja i podrške koje nam je kinematografija priredila, a kada je majčinstvo u pitanju, u poslednjih nekoliko godina.
