Književna dela koja će biti ekranizovana 2026: Drski potezi ili novi filmski pravci?

Ako postoji nešto što nas, kao istinske filmofile, uvek iznova raduje, onda su to ekranizacije književnih klasika, ali samo onda kada iza njih stoje autori koji razumeju i film i literaturu.

Godina 2026. deluje kao takav trenutak: tri velika naslova koja ne obećavaju puku adaptaciju, već autorsko čitanje priča koje već svi „znamo“, ali ih možda nikada nismo gledali ovako. Komentari su već sada različiti, prašina se diže najviše oko Orkanskih visova, a na nama je da se držimo i onog pravila: ne sudi knjizi po koricama.

Mesija Dine: Anti-blockbuster

Villeneuveova Dina je već sada jedan od najambicioznijih projekata savremene komercijalne kinematografije, ali Mesija Dine je trenutak u kojem stvari postaju zaista zanimljive. Ovo više nije priča o heroju, ovo je priča o posledicama.

Frank Herbert je drugom knjigom namerno podrezao mit koji je sam stvorio, a Villeneuve deluje kao reditelj koji ima hrabrosti da to isto uradi na filmu. Paul Atreides kao car univerzuma nije figura spasa, već upozorenje. Timothée Chalamet dobija prostor da igra jačinu, sumnju i unutrašnji lom, dok Zendayina Chani postaje moralni korektiv sveta koji se raspada pod teretom proročanstva.

Ovo je film koji bi lako mogao da zbuni deo publike naviknute na spektakl, ali upravo zato je važan. Mesija Dine ima potencijal da bude veliki studijski projekat koji otvoreno problematizuje kult ličnosti, fanatizam i cenu moći, što je danas gotovo subverzivno.

Odiseja: Nolanov najrizičniji film do sada

Adaptirati Odiseju u 21. veku je drzak potez sam po sebi. Dati taj materijal Christopheru Nolanu, to je već svesna odluka da se mit pretvori u autorski spektakl.

Matt Damon kao Odisej deluje kao promišljen izbor: heroj koji nije mlad, nije nepobediv i čija snaga leži u istrajnosti, a ne u sili. Sa glumačkom postavom koja izgleda kao presek savremenog filmskog kanona, Nolan ima priliku da Odiseju ne ispriča kao niz avantura, već kao egzistencijalno putovanje.

Ako poznajemo Nolanovu filmografiju, jasno je da će fokus biti na vremenu, pamćenju, identitetu i povratku, ali ne u klasičnom smislu koji se tiče samo povratka kući, već sebi. Ovo bi lako moglo da bude njegovo najličnije delo do sada, film koji koristi mit da bi govorio o modernom čoveku koji je stalno u pokretu, a retko zaista prisutan. Da li će tako zaista i biti, ostaje nam da ispratimo.

Orkanski visovi: Ljubav je zamenila strast

Orkanski visovi su ekranizovani bezbroj puta, ali iskreno, retko kada onako kako bi zapravo trebalo. Kada je reč o ovoj konkretnoj adaptaciji, mišljenja su veoma podeljena. Naime, ovo nije lepa ljubavna priča, već brutalna studija opsesije, klasne traume i emocionalnog nasilja. Upravo zato izbor Emerald Fennell deluje kao savršeno precizan potez.

Fennell razume nelagodnost, razume kako da publiku natera da gleda nešto što joj nije prijatno i da u tome ipak ne može da skrene pogled. Sa Margot Robbie i Jacobom Elordijem kao Catherine i Heathcliffom, očekuje nas verzija u kojoj ljubav nije idealizovana, već ogoljena do srži: prljava, destruktivna i neizbežna.

Već iz trailera jasno je da ovo neće biti „kostimirana romansa“, već psihološki intenzivan film u kojem se odražava napeto unutrašnje stanje likova. Ako se iko usuđuje da Orkanske visove prikaže onako kako ih je Emili Bronte napisala, mračne, divlje i okrutne, onda je to Fennell. Jedini problem može biti ukoliko film zaista bude potpuno sveden na erotiku, o čemu smo već detaljno pisali.

Foto: Profimedia