Materialists – Kad ljubav i luksuz sednu za isti sto (i ne naruče isto)

Celine Song, rediteljka koja nas je pre dve godine razoružala emotivnom suptilnošću filma Past Lives, vraća se sa pričom koja je sve samo ne nežna i melanholična. Materialists je romantična komedija. Ali, komedija u kojoj se nose štikle od 10 cm, Chanel tašna i ispijaju kokteli na terasi u prestižnom delu Njujorka. U ovoj romantičnoj komediji, protagonistkinja se ne boji se da vas pita koliko zarađujete pre nego što se zaljubi u vas. U ovom filmu, ljubav nije slatka i spontana. Momci su rangirani u Excel tabeli a žensko srce je „prodato“ najpovoljnijem ponuđaču koji ispunjava sve (i najluđe) kriterijume.

Materialists: Svi smo mi pomalo Lusi

Materialists počinje sarkastičnom scenom – pećinski ljudi koji takođe imaju svoje „dealbreakere“. On je doneo cveće i oruđe kojim raspolaže, ona je spremila ručak. Zatim, narativ prelazi do današnjeg Njujorka, gde dejting funkcioniše isto tako – kao aukcija.

Dakota Johnson tumači Lusi provodadžijku koja ne veruje u slučajnost, a sve manje veruje i u ljubav. Ona je žena koja bi vam mogla pronaći savršenog partnera, ali pod uslovom da savršen partner podrazumeva šest cifara na godišnjem nivou i stan. Ona je oličenje minimalizma ne samo u načinu na koji se oblači, ponaša i sklapa poslove, ona je oličenje minimalizma i u emocijama. Još preciznije rečeno, ona je devojka koja veruje da je brak poslovni potez i da ga tako treba posmatrati. Lusi je, ipak, jednom istinski volela – ali izabrala je da ga napusti jer nije imao finansije. I u toj jednoj, kratkoj odluci skriva se cela njena filozofija poslovanja.

A onda – ona sama se nalazi u ljubavnom trouglu. Na jednoj strani Hari (Pedro Paskal), bestidno šarmantan finansijski siguran sa penthausom, na drugoj Džon (Kris Evans), gore pomenuti bivši dečko iz siromašnih dvadesetih kojeg je ostavila. On je još uvek u svetu audicija, loših cimera i neplaćenih računa. Do kraja filma traje debata: ljubav je divna, ali sigurnost je seksi. Ili možda nije? Možda je sigurnost ljubav?

Uštedećemo vam vreme i reći ono što ste verovatno već naslutili – Lusi se na kraju vraća svom bivšem, siromašnom momku sa haotičnim životom. Zašto? Zato što je on njena prva i jedina prava ljubav. Ne, nije to sigurnost merena u ciframa na računu, već ona retka, gotovo staromodna sigurnost – čovek koji je obećao da će biti tu, u dobru i u zlu. Do kraja života.

Ali, ono što me je zaista zadržalo da pogledam Materialists do kraja nisu ljubavne scene, već brutalno iskrene replike. Song, koja je scenario bazirala na sopstvenih šest meseci rada kao provodadžija, ne boji se da izgovori ono što prećutkujemo. Muškarci u četrdesetima misle da su žene u tridesetima „previše komplikovane“. Žene ne žele da pogledaju muškarca ispod 180 cm. Svi žele sve, odmah, nisu spremni da spuste svoje kriterijume i misle za sebe da su „ulov“.

Lepo je što mlada Lusi otvoreno priznaje da je materijalista – da voli novac, stabilnost i da joj je važno da svojoj budućoj porodici obezbedi sigurnost. Strah od siromaštva vuče iz detinjstva, iz upornog bežanja od sudbine svojih roditelja. Direktno se suočava sa tom traumom, ali brzo shvata da, ako izabere život bez ljubavi, rizikuje da završi baš kao oni. Paradoksalno, što više pokušava da izbegne njihovu grešku, to je veća verovatnoća da će je ponoviti.

Vizuelno, film je odličan.

Jesam li uživala? Hm. Nije bilo loše. Očekivala sam više od Celine Song ako uzmem u obzir koliko me je Past Lives dotakao. Jesam li se iznervirala kada je odabrala Džona? Da, i to slatko. Materialists vas čas zavede surovom iskrenošću, čas odbije nekim krindž momentima. Zaključak je jasan: živimo u materijalnom svetu i ovo je bio jedan mali pokušaj rediteljke da nas podseti da je sigurnost u bezuslovnoj ljubavi, a ne u neograničenom pristupu novcu.

Foto: Profimedia