Nema dileme da vesti uvek idu u paru, pa kad već možemo da biramo, počnimo sa onim dobrim. 2019. godina je bila rekordno dobra za žene koje se bave filmom i prema studiji koju godišnje objavljuje USC Annenberg Inclusion inicijativa, ovo je godina za slavlje jer su među najboljim filmovima ove godine 10.6% režirale žene, što je rekordni procenat u istoriji i gotovo duplo više nego 2018. (4.5%). Stacey Smith, jedna od autorki studije, smatra da je većim angažmanima u mnogome doprineo i Me Too pokret i formiranje Time’s Up pokreta, jer se mnogo grlatije i iskrenije govorilo, pa su se studiji ozbiljno susreli sa pitanjima koja im se ovaj put direktno postavljaju. To je, između ostalog, rezultovalo češćim angažmanima autorki i prilikama da rade, stvaraju, sarađuju sa streaming platformama, imaju pristupe većim budžetima i predstavljaju svoje filmova na eminentnim festivalima. Smith kaže da “na papiru” i 2020. izgleda dobro, ohrabrujuće i snažno za režiserke, budući da su neki od većih i najavljivanijih naslova predati u ženske ruke, poput “Mulan” i glavni blockbuster superheroj filmovi: “Birds of Prey,” “Black Widow,” “Wonder Woman 1984” i “Eternals” . “2020 će biti genijalna za žene. To je izuzetno važno budući da znači da se ženama sve češće daje prilika da režiraju i velike, i akcione filmove, ne samo manje i indie…”
I super, i bravo. Generalno posmatrano, obavljen je dobar posao i onaj za koji deluje da je na dobrom tragu za budućnost kakvu želimo. Pričati glasno o problemima, nepravdi i neravnopravnosti kinematografskog sveta (doduše i ostalih) i duplirati prisustvo za više od 100% za godinu dana zvuči kao velika stvar. Da ne budemo zajedljivi i preterano kritični, i jeste, ali nažalost još uvek pričamo o tome da je sveukupno u pitanju 10 procenata. Situacija iako poboljšana, daleko je od ravnopravne i kao što i Smith kaže “napredak će biti pravi tek kada žene budu imale mogućnost da rade filmove svih žanrova i pristup velikim budžetima” što još uvek nije slučaj. Drugo, koliko i jedna od tih prilika zaista znači ako će u konačnom zbiru pohvale, nagrade i velika, relevantna priznanja izostati?
Tu na red dolazi vest broj dva, ona loša. Pomenuta studija je izašla nakon što su Zlatni globusi oštro kritikovani zbog toga što su i ove godine režiserke bolno ignorisane a Gerwig, Wang i ostale autorke sjajnih ostvarenja ostale bez ikakvih nominacija. Situaciju ništa nisu popravile ni BAFTA nominacije, zapravo pogoršale su je. Sada je hašteg štafeta od Oskara prešla u ruke ovih nagrada pa trenduje “BAFTA so white”, a oni bivaju izuzetno kritikovani i zbog mizoginije i rasizma i selektivne ksenofobije. Možda oštro zvuči, ali situacija jeste takva da su sve nominacije otišle u ruke belcima, i pored recimo Cynthie Erivo koja je i više nego sjajna u “Harriete”, Scarlett Johansson i Margot Robbie su nominovane duplo, od čega je Robbie dva puta nominovana u istoj kategoriji (može li neki dramatični muzički krešendo u pozadini?). Ozbiljno?
Lome se koplja često na Margotinom talentu pa jedni smatraju da je ozbiljno talentovana i ume savršeno da izbalansira između drame i komedije, što je prilična retkost, a drugi i posle svih njenih uloga ostaju u sivoj zoni i sumnjičavi. Svakako i da je najgenijalnija, dupla nominacija za bilo koga je blago rečeno skandalozna, pogotovo u ovogodišnjoj situaciji gde ako je nekada bilo dobrih glumica i istaknutih uloga to je sada. Tu zapravo sva pitanja i problemi i nastaju. Ako je 2019. u toj meri obeležena ženskim ulogama i ostvarenjima (a jeste) kako prestižne nagrade uspevaju da ostanu toliko autistične prema ulozi koju autorke obavljaju? Zašto uporno izostaje priznanje koje zaslužuju? Kako je moguće da se ni jedno žensko ime ne pojavljuje u najprestižnijim kategorijama ni za Najbolju režiju ni za Najbolji film? Moguće je jer je “najbolji” očigledno i u 2020. još uvek epitet rezervisan prvenstveno za muška imena. Nažalost nije ni toliko iznenađujuće. Ali je veoma tužno, uzimajući u obzir da su u pitanju zaista izvrsna ostvarenja. “Atlantics”, “Booksmart”, “Harriet”, “The Farewell”, “For Sama”, “Harriet”, “Honey Boy”, “Hustlers”, “Portrait of a Lady on Fire”, “The Souvenir”, “Little Women”, birajte.
I opet se priča o promenama politike odabiranja i glasanja, o mešanim žirijima, o modelu koji je Oskar pokrenuo prošle godine, sledeće godine će biti bolje… puno se priča, ali rezultati ostaju mršavi, i predominatno ono što su oduvek bili. Ostaje nam jedino da se nadamo da će sutrašnje nominacije za Oskara nekako ispraviti nepravdu, mada budimo realni, male su šanse. Možda jednostavo u ovim kategorijama i nagradama, uopšte i ne treba više tražiti ni priznanje ni pravdu ni ravnopravnost. Zapravo, možda bismo sebi unapred učinili najveću uslugu i poštedeli se glavobolje ako se distanciramo od ludila i nepravdi u sezoni nagrada, i tu pažnju i vreme jednostavno poklonimo genijalnim ostvarenjima i ulogama. Možete početi od gore nabrojanih, jer su devojke ove godine zaista pokidale, a umetnost ionako govori sama za sebe, čak i kad je institucije ne slušaju.