Zašto žene retko preuzimaju inicijativu u romantičnim komedijama

Ako ste, kao ja, ikada gledali romantične komedije iz kritičkog ugla, primetili ste obrazac koji je gotovo nepisano pravilo istih tih komedija: žena u ljubavnoj priči uglavnom stoji po strani u ulozi lepe, ranjive lutke. Čeka, osmehuje se, šalje „slučajne“ poglede ili se pojavljuje u savršeno tempiranim trenucima u kojima muškarac može da je juri, osvaja, insistira, pokazuje inicijativu.

Svi znamo da u realnom svetu, to više ne da ne postoji, nego postaje gotovo misaona imenica. Čak bismo za takvog muškarca mogle da kažemo da je previše napadan ili psiho. Bez obzira koliko je situacija romantična na filmskom platnu, kada bi neka od nas tako nešto doživela u realnom životu, gotovo je neminovno da bi se samo kulturno odmakla od takvog momka.

Na primer, Džulija Roberts u Notting Hillu, Riz Viterspun u Sweet Home Alabama, pa i Rejčel Ču u Crazy Rich Asians, sve briljantne, samosvesne žene na papiru, a u praksi? Pasivne su u ključnim romantičnim momentima. Ne samo to, svesno igraju igru zavođenja u kojoj od muškarca očekuju da potpuno preuzmu vođstvo.

Ali, zašto se ovo i dalje radi kada je daleko od realnosti? Odgovor nije samo u „filmskoj tradiciji“, iza toga stoji kombinacija industrijskih pravila, publike i čiste ekonomije. Holivud veruje da će publika „voleti“ muškarca ako ga vidi kao atraktivnog i aktivnog lovca, dok je žena emotivan ukras priči. Ženska inicijativa navodno „smanjuje napetost“, samim tim film gubi dramatičnost. Ovo je čista kalkulacija, pasivnost žene prodaje se kao šarm, dok muškarac nosi i diktira dinamiku odnosa.

Ali rezultat je frustracija žena, rom-comovi često perpetuiraju stereotipe da je ljubav nešto što žena treba da primi. To se oseća i u detaljima, scena gde žena treba da prizna osećanja često je „preterano dramatična“, nema prikaza mirnog razgovora i jasnog postavljanja granica. U filmu „13 Going on 30“, Dženifer Garner uživa u svojoj nezavisnosti, ali u ljubavnom narativu i dalje čeka da muškarac napravi prvi potez, a njena inicijativa je često „slatko odstupanje“ koje se tonira humorom.

Komedija inicijative

S druge strane, kada žene preuzmu inicijativu, film postaje živ, dinamičan i relevantan. Primer, „Set It Up“, Harper i Čarli manipulišu situacijom, planiraju i kreiraju ljubavni zaplet, ne čekaju da se sve desi samo od sebe. U „Bridgertonu“, Dafni u prvoj sezoni preuzima jasne akcije, odlučuje kada i kako da izrazi osećanja, na kraju se suočava sa problemom u odnosu licem u lice, a ne beži od njega čekajući da on nakon godinu dana shvati gde je pogrešio i pokuša da je nađe, samim tim i priča je odmah energičnija i realnija.

Ipak, razlog zašto industrija ovo retko prikazuje leži i u strahu od reakcije publike. Tradicionalna romantična komedija kao i njena publika je odrasla na pričama gde muškarac „juri“, a žena je „nagrada“. Promena ove formule percipira se kao rizik za prodaju i gledanost. Plus, pasivnost žene olakšava pisanje: scenarista može muškarcu da da sve poteze i komične situacije, dok žena funkcioniše samo kao njegova motivacija.

Problem je što ovakvi obrasci reflektuju i društvo: komedija postaje ogledalo kojim se legitimizuje pasivnost, čekanje, a retko osnažuju žene da preuzmu kontrolu nad svojim ljubavnim životom. Ljubav kao dvosmerna ulica se pretvara u jedan smer i filmski svet i dalje nam sugeriše da je „pravo“ mesto žene da čeka. Kakva komedija, jel?

Ako želimo da romantična komedija rezonuje sa 21. vekom, industrija mora da rizikuje. Žene moraju da preuzmu inicijativu, da planiraju, pogreše i biraju. Jer one imaju podjednako pravo na proces, nisu samo dekoracija u odnosu. Dok se to ne desi, gledamo istu šablonsku dinamiku, sa istim pasivnim ženama i aktivnim muškarcima, i pitamo se, da li je ovo šarm ili zastareli obrazac koji treba da nestane?

Foto: Profimedia