Rouzovi: Cumberbatch i Colman – novo čitanje stare priče

The Roses (Rouzovi) nije film koji vas vodi kroz linearnu priču o sukobima para i raspadu porodice; film je u širem kontekstu ogledalo savremenog života, refleksija o tome šta očekujemo od ljubavi i koliko su ta očekivanja oblikovana sopstvenim očekivanjima nužno povezana sa kapitalizmom i idejama o „posebnosti“.

Ivy i Theo su savremeni ljudi koji balansiraju karijeru, roditeljstvo, ego i sopstvenu sreću, i pritom pokušavaju da održe vezu koja bi trebalo da bude utočište, a često je teren sukoba i nesigurnosti.

Ono što film čini intrigantnim nije toliko priča o nesuglasicama ili humor koji proizilazi iz svakodnevnih situacija, koliko upravo filozofski sloj: koliko ljubav danas zavisi od lične ispunjenosti, a koliko od konteksta koji nameće – društvo, očekivanja, društvene mreže i konstantnog poređenja sa „idealima“ koje vidimo oko sebe.

Ivy je karijerno dominantna, Theo traži smisao kroz decu i uspeh koji mu je uskraćen, i kroz taj kontrast film istražuje univerzalno pitanje: kako ostati blizak dok se sopstveni identitet menja?

Scenarista Tony McNamara kroz dijaloge ostavlja prostor za refleksiju: kapitalizam je postao sastavni deo intimnih odnosa. Brak više nije samo mesto ljubavi i podrške, već i poligon za ispunjenje ambicija, dokazivanje vrednosti i kontrolu nad sopstvenim životom. U tom smislu, film postaje gotovo društvena kritika – koliko smo spremni da „prodamo“ sopstvenu sreću u zamenu za materijalni komfor i status, i kako to utiče na ono najosnovnije, ljubav i povezanost.

Režiser Jay Roach, poznat po komedijama, ovde koristi humor kao sredstvo introspektivnog razmišljanja. On pokazuje da su frustracije, manični smeh, manji sukobi i sitne neprijatnosti u braku neizbežni i da zapravo predstavljaju merilo ljubavi: ne savršenstva, već prisutnosti. Ljubav nije samo ekstatična radost; ona je i sposobnost da se podnese dosada, ljutnja, zamor i sopstvena nesigurnost.

Film The Roses (Rouzovi) takođe razmatra i rodne uloge u modernom braku. Iako Ivy preuzima primat u karijeri, a Theo oseća pritisak kroz neuspeh u poslu i okretanju roditeljstvu, film jasno pokazuje da problem nije u zameni uloga, već u ideji da ljubav treba da bude savršena i da svako mora da bude „poseban“ i ispunjen kroz karijeru ili društveni status. To je lekcija koju mnogi parovi danas zaboravljaju: veza ne funkcioniše ako se očekuje da partner bude izvor sveg zadovoljstva i samopotvrđivanja.

Rouzovi navode na razmišljanje o braku

Dovoljno da se zapitamo: koliko romantična očekivanja koja gajimo od mladosti, kroz filmove, bajke i društvene mreže, utiču na našu sposobnost da volimo? Koliko težimo idealima koje nismo sami postavili, a koji često kontriraju realnosti svakodnevnog života? Rouzovi pokazuju da ljubav nije u savršenim obećanjima, već u zajedničkom nošenju života, kroz sve kontraste i nesigurnosti.

Colman i Cumberbatch svojim likovima daju ljudskiju dimenziju – ako možemo tako da se izrazimo: njihovi dijalozi balansiraju humor i realne situacije, a hemija koju imaju van ekrana dodatno oslikava realnost braka. Nekad ležerno, nekad sa dosta frustracija, ali uvek autentično.

Film nas podseća da romantizacija ljubavi nije nužno loša, ali da prava vrednost leži u sposobnosti da volimo i kada nismo u ekstazi, kada smo umorni, ljuti ili razočarani, to je prava definicija partnerstva.

U suštini, The Roses (Rouzovi) je dobra komedija o modernoj ljubavi, o tome kako balansiramo ego, očekivanja i stvarne životne okolnosti i koliko je važno ostati prisutan, empatičan i sposoban da volimo nekoga sa svim njihovim manama i vrlinama.

Film nas izaziva i da preispitamo sopstvenu predstavu o ljubavi i da sagledamo koliko je prihvatanje ključ svakog odnosa.

Foto: MCF MegaCom Film