Tamara Radovanović o radosti glumljenja: Strpljenje i vera su ključ

Tamara Radovanović i ja smo vršnjakinje. Možda mi je zbog toga bilo lako da se povežem sa njom. I ranije, ali posebno sad pred pripremu za intervju posmatrala sam nju i njene uloge. Svaki put pomislila bih: koliko je hrabra. Hrabra u smislu toga koliko promišljeno gradi svaki svoj korak i koliko je posvećena svom zanatu. Njena odvažnost nije bučna, kao što se to danas može očekivati od mladih glumaca. Tamara je glumica koja bira da bude tiha i gotovo disciplinovana.

Zadatak glumaca je da probude emociju na sceni ili na ekranu, ali, Tamara to kao da ne želi da uradi po svaku cenu. Ostaje verna sebi, dok istovremeno predstavlja i svu unutrašnju istinu likova koje tumači. Ono kad kažu: izvela si to na svoj način. Ja u njoj ne vidim samo glumicu. Vidim prvenstveno želju da kroz posao prenese intenzitet života.

Od prve velike serije Tate, preko filma Jazavac pred sudom, pa do internacionalnih projekata kao što su Robin Hood i The Ark, do najnovije uloge u domaćem filmu Povratak Žikine Dinastije, Tamara balansira strpljenje, upornost i unutrašnju slobodu. Toliko utemeljena u svojim ulogama, odaje utisak kao da je mnogo pre nego što će stati pred ljude sama tragala za istinom, zahvaljujući čemu svaki njen lik, svaki monolog i trenutak scenskog postojanja dobijaju dodatnu težinu.

U našem razgovoru, Tamara otvara vrata svog glumačkog sveta i priča o radosti stvaranja.

BURO. INTERVJU_ Tamara Radovanović

BURO: Kako izgleda bavljenje glumom danas, u Srbiji?

Tamara Radovanović: Mislim da je to individualno. Trudim se da se bavim mojim poslom, čak i kada ne radim. To obuhvata čitanje, gledanje filmova i serija, rad na sebi kao čoveku jer to sve utiče i na odnos prema poslu i na sam put.

Uz to, naravno, podrazumeva odlazak na kastinge, puno čekanja, vere u sebe i borbe. Lično, tome pristupam kao vojnik i trudim se da idem putem koji je samo moj. A kad posao dođe, to je pravo uživanje. Balans je, zapravo, najteži. Zato smatram da je rad na sebi ključan i tokom perioda čekanja. Ja sam oblikovala život tako da balans između želje i problema pretvorim u misao da, šta god se dešava, to je dobro i radi nešto pozitivno za mene. To, naravno, nije lako. Večna je borba sa sobom i unutrašnjim bićem, koje u mom slučaju vapi da se izrazi kroz umetnost. Gluma je igra i mora da nosi radost. Održavanje te radosti je važno; odatle proističe ideja da se moramo radovati i sitnicama tokom perioda čekanja. Strpljenje i vera su ključ, ali su istovremeno i izazov

BURO: Koja uloga te je promenila?

Tamara Radovanović: Učim o sebi posle svake uloge, bilo male ili velike. Uvek nešto pokupim kao lekciju i bolje upoznajem sebe kroz ovaj posao. Smatram da tako napredujem i kao umetnik. Gluma bi trebalo da bude što bliža istini i životu. Ta učenja o sebi predstavljaju bonus ne samo za posao, već i za život. Posebno izdvajam svoju prvu veliku ulogu u humorističkoj seriji Tate. Ona me promenila jer me pretvorila u profesionalca, dala mi priliku da pokažem šta mogu i omogućila da se pojavim na glumačkoj mapi. Za tu ulogu sam, takođe, dobila nagradu Beogradski Pobednik.

BURO: Kada bi morala da odabereš, šta misliš koji od projekata na kojima si imala prilike da radiš te je najviše definisao, zbog čega?

Tamara Radovanović: Imala sam sreće da igram različite likove i radim na različitim projektima. Kroz ceo taj proces, u datom trenutku, posao me oblikovao. Počela sam davno, od manjih uloga ka većim, i zato mislim da sam naviknuta na ovaj maraton. Moram priznati da se istinski radujem ovom poslu kao dete i da ništa ne merim, pa zato moja radost dok sam u poslu ne prestaje.

Serija Tate me definisala kao početak, a potom i, recimo, film Jazavac pred sudom, koji je bio prikazan na FEST-u, a danas, na primer, nešto sveže – Robin Hood.

Teško je reći da me samo jedna uloga definisala. Pogotovo jer znam koliko još mogu da dam i šta sve mogu, a još uvek nisam ostvarila. Bilo je i radova na fakultetu koji su me najviše definisali i dali mi veru da sam rođena za umetnost.

BURO: Kako najčešće dolaziš do uloga?

Tamara Radovanović: Put je uvek pun čekanja i upornosti. Kastinzi, preporuke, rad, dok se dokazuješ, prirodno je da želiš da često sarađuješ sa istim ljudima i da oni žele da rade sa tobom. U mom slučaju, sve je rezultat upornosti. Čekanje je uvek prisutno; to je neizbežno u ovom poslu, i istovremeno najteži zadatak za glumca, ali i izvor sreće. Nije svaki put isti. Ja koračam napred i verujem da će ljudi iz mog sveta prepoznati moj rad, da će videti koliko volim to što radim, da se usavršavam u svom poslu i da će, shodno tome, želeti da sarađuju sa mnom, što je za mene prava nagrada.

BURO: Koje su bile prve, možda i najteže lekcije koje si naučila, ne samo o glumi, već o samom poslu i ljudima?

Tamara Radovanović: Ušla sam u ovaj svet kao malo dete u duši, iskreno i sa puno žara. Oduvek sam bila borbena i verovala u ono što nosim sa sobom. Trudim se da negujem dete u sebi zbog glumačke igre, ali sam morala da naučim da budem pažljiva, da imam čvrst stav i da se držim svojih principa, kao i da biram okruženje i ljude, bilo privatno, bilo poslovno, koji imaju slične vrednosti kao ja. Morala sam da naučim da sakrijem emotivnost (verovatno sam se upravo zbog te osobine odlučila za glumu).

Naučila sam da su ljudi različiti i da ne možemo menjati pravila i druge, već samo sebe same. Ipak, vera u ono za šta se kao profesionalac borimo ostaje ključna.

Pamtim kako sam radila monolog iz Velike drame na fakultetu, lik Vidosave. Tada mi se čini da se sve promenilo, nakon aplauza i pohvala naše poznate, velike glumice, koja je mojim roditeljima rekla da moram ovim da se bavim.

BURO: Šta bi poručila sebi na početku karijere?

Tamara Radovanović: Samo polako i ne zaboravi da se igraš. Budi autentična i čuvaj to zauvek. Ma šta ko mislio, bitno je da si ti srećna i da ostaneš svoja. Gaji svoje posebno ja i raduj se uspesima, životu i svim prilikama koje ti se pružaju. I sada to, priznajem, ponekad zaboravljam.

BURO: Na pragu tvog odgovora, šta te danas istinski pokreće u životu?

Tamara Radovanović: Jako me pokreće posao. Kad radim – mogu sve. On me inspiriše i daje mi snagu. Moji bliski ljudi kažu da sam umetnik u duši i da uvek imam potrebu da se neprekidno usavršavam upravo zbog toga. Verovatno me to i pokreće. Inspiraciju pronalazim i u idejama, ali i u drugim važnim stvarima u životu: porodici, prijateljima, shoppingu, sitnicama koje vuku velike stvari. I, naravno, u reci i mom čamcu: to je moj mikro svet.

BURO: S druge strane, šta ti je možda najveći izazov, najpre u poslu? Osećaš li prepreku, kočnicu?

Tamara Radovanović: Najveći izazov je čekanje, ali i pitanje kako dobiti više prilika i kako pokazati sve što možeš. Volela bih kad bih mogla da nekome pokažem koliko istinski volim ovo što radim, i šta sve još želim da naučim i dokažem. Imam osećaj da to tek treba da pokažem. Za mene je veoma važno da imam veru i da se prepustim pozitivnom stavu, tako mi je lakše da prebrodim sve prepreke. Po prirodi sam pomalo Kalimero, pa se često borim sa sobom da to izbalansiram.

BURO: Da li se mladim glumcima pruža dovoljno prostora ili je sistem zatvoreniji nego što volimo da priznamo?

Tamara Radovanović: Nisam sigurna. Volela bih da se mladim glumcima pruži prilika da probaju i nešto što nije “prva lopta”. Da se ne svodi sve na ličnu percepciju, već da se zaista posvetimo različitosti i damo šansu svima. Zapravo, da damo priliku bez predrasuda, formi ili pravila na koja smo navikli.

Sve se danas dešava brzo i podrazumeva se, a ovaj posao je suprotan tome. Gluma je upravo potraga, promena i transformacija. Svako može sve, pitanje je samo otvorenosti, zainteresovanosti i odgovornosti prema profesiji.

BURO: Kada gledaš unapred, šta vidiš?

Tamara Radovanović: Moja jedina želja je da radim ono što volim, imam posla i da to teče kao do sad. Eto. 

Foto: Stefan Djaković