Nisu sam potrebni nikakvi podsetnici niti potvrde o tome koliko je sjajna glumica Cate Blanchett. Koliko je eksplozivna, emotivna, detaljna i uredna u svakoj ličnosti koju preuzme na ekranu i koliko svakoj od njih ostavi pečat svoje senzibilnosti kojom njen lik zrači. Na sreću, nedavno smo počaščćeni još jednim maestralnim performanskom glavne junakinje koju tumači u filmu Tar. Kako bi što bolje portretisala ulogu Lidie Tar, zasnovanu na istinitom liku, ali ipak izmšljenu svetski poznatu dirigentkinju Berlinske filharmonije, Blanchett je naučila da diriguje orkestrom, svira klavir i govori nemački. Ta lakoća kojom vas Cate odmah natera da verujete u Lidijinu genijalnost, pre nego što smo je uopšte videli kako uzima palicu, najveći je kvalitet ovog filma.
Radnja filma počinje na Menhetnu, a Lidiu zatičemo u dugom razgovoru na sceni sa piscem New Yorker-a Adamom Gopnikom. Ova i druge scene su pravi pravcati praznik za ljubitelje klasične muzike: saznajemo o svim orkestrima kojima Lidija diriguje, muzici koju je komponovala, filmovima koje je snimila, knjigama koje je napisala i mnogim nagradama koje je osvojila. Takođe saznajemo i detalje o njenoj privrženosti velikim kompozitorima poput Malera i velikim dirigentima poput Leonarda Bersteina, kao i o njenim razmišljanjima o tome kako dirigenti oblikuju i manipulišu protokom vremena.
Iako sve vreme osećamo divljenje prema posvećenosti njenom pozivu, nismo baš sto postotno sigurni u ono što osećamo prema njenom liku i tu je glavna udica i izvor tenzičnosti. Da li ovakva osećanja izazivaju svi genijalci, i zašto je to tako?
Vrlo brzo shvatamo da ona nije samo dirigentkinja na podijumu, ona se prema svima u svom životu ponaša kao da su članovi njenog ličnog orkestra i da njima uspešno manipuliše. Tu su bogati investitor Marka Strong, koji finansira dirigentsku stipendiju, njena vredna pomoćnicu Francesscka, koja i sama teži da bude dirigentkinja. Tar u svom daljem toku predstavlja hladnu, sterilnu i mračnu studiju o zloupotrebi moći, smeštenu u industriju klasične muzike.
Već smo imali priliku da vidimo kako Blanchett glumi žene na ivici nervnog sloma, ali nikada sa ovakvom snagom. Možemo pričati o manjkavostima scenarija i tome da li je Lydia u filmu potpuno preuzela obrasce ponašanja svojstvene mahom muškarcima, ali ovaj film je još jednom potegao pitanje odvajanja umetnika od dela i hijerarhije moći i njenim posledicama.
