Intimni i duhoviti portret života u izmeštenom gradu, kako Slađana Nina Perković kroz humor i melanholiju oslikava svakodnevicu savremene žene u Parizu.
Regionalna književnost i savremeni ženski glasovi uvek mi privuku pažnju. Nedavno mi je u ruke došla knjiga Lijek protiv melanholije Slađane Nine Perković, intimni i urnebesni portret izmeštenog života junakinje koja pokušava da izgradi svoj svet u Parizu.
Junakinja romana živi u Parizu, ali taj grad nema mnogo veze s razglednicama. To je grad stepeništa, tankih zidova, nepoznatih komšija i stalnog osećaja privremenosti. Grad u kojem se čovek može izgubiti čak i kada to ne želi. Marina je duhovita autsajderka koja tu živi godinama, u oronuloj zgradi i još krhkijoj svakodnevici. Jedna naizgled banalna majčina poruka o kupovini porodičnog grobnog mesta postaje okidač za povratak u detinjstvo provedeno u ratnoj Bosni i Hercegovini, ali i za suočavanje sa sadašnjim momentom u kojem su odnosi, brak, grad i identitet podjednako nestabilni.
Rođendani, torte koje nisu uspele, improvizovane proslave, muzika snimljena s radija, to nisu nostalgična sećanja, već fragmenti koji se raspadaju pod sopstvenom težinom. Prošlost u ovom romanu nije sigurno mesto; ona je krhka, nepouzdana i često bolna. Sve se na kraju slije u jedan osećaj: prazninu stana u kojem se više ne slave naši rođendani.
„Sve se već pomiješalo, sve godine i sva moja slavlja kao da su se stopili u jedan dan, od kog na kraju nije ostalo ništa osim praznog stana i zidova između kojih se slave tuđi rođendani.“
Smrt komšinice, ispričana gotovo usputno, bez patetike, dodatno pojačava osećaj apsurda. Tuđa tragedija postaje još jedan događaj u zgradi koja pamti previše, ali ne zadržava ništa. Čak ni smrt nije spektakularna; ona je nezgodna, neprijatna, sramotna i upravo zato zastrašujuće stvarna.
Perković britkim jezikom piše o strahovima koji se ne mogu sakriti ispod humora, o melanholiji koja se ne leči lakim receptima, ali i o grotesknim, ponekad urnebesnim situacijama u kojima se prepoznaje svakodnevica savremenog čoveka rasutog između jezika, gradova i prošlih života. Njena rečenica je jasna, ritmična i nemilosrdna prema iluzijama, ali nežna prema slabostima svojih junaka. Kreće se između intime i kolektiva, između ličnog sećanja i zajedničkog iskustva gubitka, uz stalno prisutnu ironiju koja ne umanjuje bol, već ga čini podnošljivim.
„Skinula sam obloge sa očiju i stala pred ogledalo. Bio je to žalostan prizor, toliko žalostan da su mi se oči, kao po komandi, ponovo napunile suzama. Brzo sam skrenula pogled i dobro se ispljuskala ledenom vodom. Nisam sebi mogla dopustiti ponovnu provalu plača, pa sam se vratila u dnevni boravak i sklupčala na kauč.“
Melanholija, za razliku od tuge, nema jasan uzrok. Ne može se objasniti jednom rečenicom niti jednim događajem. Ona se gomila u sitnicama: u neotvorenim računima, u radiju koji priča sam sa sobom, u stanovima čiji zidovi pamte tuđe živote. U sećanjima koja, poput neželjenih gostiju, dolaze baš onda kada pokušavamo da mislimo na nešto drugo.
„− Sport! Fizička aktivnost, bilo koja, pa i najobičnija šetnja. Izađite, napolje, u park, pored rijeke, udahnite svjež vazduh punim plućima i kud ćete bolje! To je moja preporuka da se za čas posla riješite lošeg raspoloženja.“
„Lijek protiv melanholije“ ne nudi recept
Ono što roman čini posebno snažnim jeste njegova sposobnost da istovremeno bude duhovit i težak. Autorka smeh koristi kao mehanizam za preživljavanje. Rečenice su jasne, ritmične, često precizno okrutne, ali nikada hladne. Ne pokušava da „popravi“ svoje likove niti da ponudi izlaz; umesto toga, dozvoljava im da postoje u svojoj nesavršenosti.
Lijek protiv melanholije ne nudi recept, ne zatvara krug i ne obećava ozdravljenje. Ali nudi nešto možda važnije: priznanje. Priznanje da melanholija postoji, da nije slabost i da se ne mora uvek lečiti. Ponekad je dovoljno da bude viđena, imenovana i ispričana.
A to je, u književnosti, već mnogo.
Foto: Promo