Beldocs se približava i polako dobijamo informacije o programu koji nas ove godine očekuje. Kao poseban poklon za sve ljubitelje savremene književnosti stigla je vest da će jedan od filmova biti i film francuske nobelovke i velike spisateljice Annie Ernaux. Film nosi naziv „Godine Super Osmice“ (The Super 8 Years) i ona ga je režirala sa svojim sinom Davidom. Film je svetsku premijeru imao 14. decembra 2022. godine, a uvršten je u selekcije festivala u Kanu, Njujorku, Cirihu i Busanu. Film je sačinjen od arhivskih snimaka porodice Ernaux nastalih u periodu između 1972. i 1981. godine i svedoči o njihovom životu od trenutka kada, kupivši 8mm kameru i projektor, počinju da beleže svoju svakodnevicu. Kroz reminiscencije na minulo vreme Ernaux, kao scenaristkinja i naratorka filma, nudi refleksivnu verbalnu podlogu inicijalno nemim snimcima. U intimnoj povesti sačinjenoj istovremeno od malih građanskih rituala i putovanja širom sveta – od SSSR-a do Albanije – odražavaju se globalna socijalna previranja. Snimci iz ruke supruga Filipa Ernauxa prate umetničko stasavanje spisateljice i odrastanje njihove dvojice sinova.
Pišući autobiografski i putopisni zapis koji će poslužiti kao osnova ovog filma, Ernaux praktično stvara svoje novo književno delo koje rezonuje sa njenom memoarskom prozom, koristeći filmski kontekst da ga oživi upečatlljivim i slikovitim prizorima iz svoje stvarnosti.
S obzirom da smo navikli da ova fenomenalna autorka svoje uspomene pretvara u umetnost, jedva čekamo da vidimo kakav će to oblik zadobiti na filmskom platnu.
Željno iščekujući film, podsećamo na njena dela koja su prevedena kod nas i koja morate da pročitate!
DOGAĐAJ
Studentkinja u Ruanu, 1963. godine ostaje trudna. Reći roditeljima je nemoguće, zadržati dete tek je nezamislivo. Vanbračna trudnoća za devojku iz radničke porodice poput njene, u malom gradu kakav je njen rodni grad, predstavlja kraj: porodica će biti trajno obeležena sramotom, a ona sama ostaće bez mogućnosti da se dalje obrazuje i živi drugačije, bolje, što dalje od sopstvenog porekla. Rešenje je abortus, ali on je u Francuskoj zabranjen.
Četrdeset godina kasnije, nekadašnja studentkinja iz Ruana, a sada književnica i autorka dela, deli svoje
iskustvo sa svetom, pišući knjigu nesputane iskrenosti, pretvarajući sećanje, dnevničke zapise i zabeleške
u umetnost.
JEDNA ŽENA
U ljubavi uvek mora da postoji makar mikrodoza ljubomore, inače to nije ljubav. Kažu. Ali šta je u stvari ljubomora? Dokaz, deo karaktera, nesigurnost, društvena norma? Ili ovde uopšte nije reč o tome…
Ona je njega ostavila posle šest godina, jer nije htela da žive zajedno, nije htela da žrtvuje slobodu osvojenu posle braka. Ipak, povremeno se viđaju, povremeno se čuju i sve je dobro dok on ne uvede nova pravila jer počinje život s drugom ženom. I tada, sasvim iznenada, ta druga, nepoznata žena postaje glavna junakinjina misao, ispunjava joj dane, minute, ona se grozničavo usredsređuje na istraživanje ko je ta druga, prečešljava spiskove, okreće telefone, neprestano razmišlja o tome da li i njoj govori iste reči, kako da im se nekako osveti. Je li to ljubomora, koju bi istog momenta razvejao njegov povratak – nakon čega se, doduše, ne bi desilo ništa, oni ne bi bili ponovo zajedno – ili nešto posve drugo, nešto što skoro neprirodno pulsira u glavi, ispunjava svaki organ, svaki kutak vremena, mili po koži? Je li to ipak nešto što bi se najpre moglo nazvati zaposednutost.
