BURO. Book Club u razgovoru s Anom Marijom Grbić, urednicom zbornika „Užasne priče o ljubavi“
Intervju o zbirci priča u izdanju Veselog četvrtka.
Kada je ljubav užasna, a kada u užasu pronalazimo ljubav? Deset autora je pružilo svoje maštovite odgovore, kroz kratke priče zbornika „Užasne priče o ljubavi“, koji je za izdavačku kuću Veseli četvrtak priredila Ana Marija Grbić, pesnikinja, prozna spisateljica, mentorka kreativnog pisanja, urednica i ilustratorka.
BURO. Book Club je tokom juna čitao zbornik, zahvaljujući saradnji s izdavačkom kućom Veseli četvrtak. Imali smo priliku da upoznamo deset različitih lica i naličja ljubavi, kroz prozu savremenih autora koje je Grbić odabrala prema svojim ličnim čitalačkim preferencijama.
Autori priča su: Ana Vučković Denčić, Anja Marković, Bojan Savić Ostojić, Bojan Vasić, Ivana Bulatović, Jovica Aćin, Lana Bastašić, Marko Vignjević, Miloš Živković i Svetislav Basara.
Bilo da nas vode u burnu srpsku prošlost ili u neočekivane svetove, kroz unutrašnja stanja ili spoljne manifestacije, kroz usamljenost ili tabue – sve priče u zborniku prikazuju koliko ljubav može biti razorna i zbunjujuća, koliko nas iznova pomera i izaziva, ali i koliko je užasna kada je nema.
U razgovoru za BURO. Ana Marija Grbić otkriva nam kako je došla na ideju za zbornik, čime se vodila kada je pozivala autore, ali i zašto voli da čita kratke priče.
Ana Marija Grbić o zborniku „Užasne priče o ljubavi“(Veseli četvrtak)
Prvo nas zanima, naravno, kako ste došli na ideju da priredite zbornik baš na ovu temu – o užasnim ispoljavanjima, odnosno stranama ljubavi?
Već dugo razmišljam o uređivanju različitih zbornika koji će tematizovati neke velike teme, možda i malo koketirati sa žanrom. Interesantan je taj spoj nespojivog, tj. pre će biti neočekivanog: zanimljivo je videti pisce u jednom novom spisateljskom okruženju. Imam još nekoliko ideja za nove zbornike i nadam se da će naći svoje prave izdavače i pisce.
Napisali ste da ste se pri odabiru autora vodili svojim ličnim čitalačkim preferencijama koje je „teško obrazložiti“ – ali možete li makar malo da nam približite zašto ste pozvali baš ovih 10 pisaca?
Preko ovih deset pisaca mogu se, po meni, pratiti i mapirati sve tendencije savremene regionalne proze. Oni su slični samo po tome što su što su razvili autentičan spisateljski izraz i posebnim/svojim jezikom progovaraju o različitim temama koje jesu prostorno određene. Njihovo pisanje je uzbudljivo, u slučaju mlađih autora nepredvidivo a u slučaju starijih autora zaigrano i samouvereno.
Takođe nam je zanimljivo što ste napisali da je pričama zajedničko to što je u svakoj „ljubav nekontrolisana“. Na koje načine su autori uspevali da se uhvate u koštac s jednom takvom silom?
Svaki autor je na svoj način pristupio temi ljubavi, ono što je bilo jasno ili zadato na samom početku rada na zborniku jeste da je ta ljubav strašna, ali šta znači strašno? Oni to tumače na dosta različite načine: kroz samoću, kroz nesrećne zaljubljenosti, kroz promašene živote, humoristične i ironične auto-refleksije. Tema ljubavi je u isto vreme komplikovana i oslobađajuća: komplikovana je zbog toga što je prepuna opštih mesta i mediokritetskog ponavljanja osećanja a oslobađajuća je zbog toga što je svako, verujem, proživeo te o njoj može da pripoveda jer je poznaje.
Čini se da se kroz priče muških autora provlači usamljenost, a kroz priče autorki požuda i tabui – zbog čega mislite da su ovi motivi tako privlačni u (muškoj, odnosno ženskoj) književnosti?
Ne razlikujem mušku od ženske književnosti ni kao čitalac ni kao urednik pa uopšte nisam razmišljala u tim kategorijama. Svaki autor ima svoje teme i način na koji im prilazi i čini mi se da, bar kod ovih autora, to nije polno predodređeno.
Osim ovih motiva koje smo mi primetili, šta biste još rekli da povezuje priče u zborniku – šta je vas iznenadilo, zbunilo ili zabavilo kada ste ih prvi put čitali?
Zbunilo me je istorijsko i arhaično (Vasić, Basara) i duhovito (Marković, Basara, Živković). Naravno zbunilo i zabavilo. Znajući koje sam autore zvala prijalo mi je da čitam literaturu koja nije usko vezana za autobiografsko spisateljsko Ja: to vraćanje gradnji lika, konstruisanju sveta koji nije istovetan našem. Ne mogu da kažem da to nisam očekivala ali me je svejedno razgalilo.
Kada se ljubav pretvara u užas, a kada se užas pretvara u ljubav u ovim pričama?
Čini mi se da je u svakoj priči ljubav užasna od početka. Nisam o tome razmišljala, lepo pitanje, sada kada razmislim dolazim do tog zaključka. To nikada nije lepo, oslobađajuće osećanje, ono u junacima priča izaziva različite psihološke lomove i razobličava ih (ukoliko su bili dovoljno jasni da bar imaju senku postaju senka sebe).
Šta nam kao književna forma donosi kratka priča i zašto mislite da je toliko zapostavljena u odnosu na roman, a naizgled zahteva manje čitalačkog napora?
Nije mi jasno zbog čega je kratka priča zapostavljena u odnosu na roman ali mi se čini da kod čitalaca koji se ne bave pisanjem ili književnom kritikom vlada neko uverenje da je za nju potrebno manje truda nego za pisanje romana. To je, naravno, sasvim netačno, ako ništa zbirka kratkih priča tvori dvadeset, trideset različitih svetova.
Vaša prva prozna knjiga bila je upravo nagrađivana zbirka kratkih priča „Srneća leđa“. Kuda vas je odvelo pisanje zbirke, na koji način je izmenilo ili produbilo vaš odnos prema formi – i kako pet godina kasnije gledate na „život“ te knjige?
Uvek sam najviše volela da čitam kratku priču. Moj rad na zbirci priča me je naučio mnogo toga, pre svega o sličnosti kratke priče i poezije, a onda i dosta o ritmu prozne rečenice. Danas, pet godina kasnije, razmišljam o novoj zbirci. Ali tek sada. Srneća leđa i dalje imaju svoj život koji je za mene bio potpuno neočekivan. Ispostavilo se da smo svi u životu videli, i nekada voleli, junake koji su se tamo pojavili.
Da li biste mogli da preporučite još neka književna dela koja se ljubavlju bave na subverzivne načine, čitaocima koji bi želeli da nastave da istražuju tu (široku) temu?
Naravno. U istoj izdavačkoj kući uredila sam knjigu Šume severa, jedan od najznačajnijih ljubavnih romana dvadesetiprvog veka. Imala sam to zadovoljstvo da uredim i Ubod pčele, sada već naširoko poznatu knjigu koja govori o možda najužasnijoj ljubavi: ljubavi prema sebi.
Naslovna fotografija: Privatna arhiva