DOPAMINSKA TERAPIJA: Slušali smo novi album grupe Fontaines D.C.

Nakon nešto više od godinu dana bend Fontaines D.C. se vraća u Beograd. Novi album „Dopamine Chamber“ predstaviće uživo na koncertu 28. oktobra u Hangaru (Stage 1), Luka Beograd.

Osim toga što potiču iz Irske, Fontaines D.C. nemaju nikakve veze sa bendom U2. Po pitanju „proricanja“ dugovečnosti tog tipa, to je OK, ali je u svakom drugom smislu prilično apsurdno svrstavati ih u isti koš. Njihove daleko prirodnije uticaje iz istorije rokenrola valjalo bi tražiti u onome što je stvarala mančesterska scena tokom devedesetih.

Ta granica se na novom, petom studijskom albumu pomera ka bendovima kao što su Joy Division, New Order, The Cure, pa čak i Depeche Mode (konkretno mislim na album „Songs of Faith and Devotion“).

Dakle, pre dve godine imali smo prilično spektakularno ostvarenje „Romance“, kojim su Fontaines D.C. proširili opseg publike koja ih je primetila. Album je bio iskren, šarmantan, a subverzivno je predstavljao omaž poslednjem brit-pop talasu.

Novi album nazvan je „Dopamine Chamber“ – kako savršeno ime za kolekciju pesama koje tretiraju stanje svesti čovečanstva.

Album za doba nedostižnog dopamina

Jureći zadovoljenje beskonačnim skrolovanjem, brzim zadovoljavanjem podstaknutim spoljnim impulsima, stvorili smo svojevrsnu dopaminsku komoru zavisnosti.

U tom začaranom krugu, umesto da stvaramo sopstveni život i nekako njime gospodarimo, teško da uspevamo da obradimo sve čemu smo izloženi jureći okolnosti, novac, ljude, ljubavi, druženje, prihvatanje. Tako, na neki uvrnut način, život nam se poput tek uhvaćene ribe migolji u ruci, izmiče i beži, ostavljajući nas bespomoćnim i opet usamljenim.

Na „Dopamine Chamber“ (XL Recordings, Beggars Group, Lampshade Media) Fontaines D.C. nastavljaju da preispituju sopstveni odnos prema muzičkom nasleđu, ali bez potrebe da se skrivaju iza prepoznatljivih referenci.

Grian Chatten (vokal), Carlos O’Connell i Conor Curley (gitare), Conor Deegan (bas) i Tom Coll (bubnjevi) sada funkcionišu kao autorski kolektiv koji zvuk gradi strpljivo, uz mnogo više elektronike, semplova i sintisajzera. Produkcija Jamesa Forda povezuje te elemente u celinu sa namerom da unapredi zvučnu sliku sa prethodnog izdanja.

„Six Shot Morning“ nas uvodi u svet u kojem je tehnologija postala sastavni deo svakodnevice ali i izvor frustracije. Pesma „Marianne“ je privlačna i zavodljiva u svojoj nedostižnosti. „One Man“ počinje ispovednički tiho i prerasta u razarajuću, duboku i emotivnu pesmu.

Stih: „Dopamine chamber; Just tryna kill the pain; You can’t escape the feeling; Once you’ve given it a name“ je ujedno lajtmotiv albuma.

Potom sledi odlična saradnja sa superzvezdom Rosalíom u numeri „Where Is Gone?“. Atmosferičan duet je upakovan u misterioznu zvučnu sliku nekadašnjih tema iz filmova o Jamesu Bondu.

Pesma „Japan“ je istinski biser, čiji tekst demistifikuje pojam „uvrnute ljubavi“ svodeći ga na obostranu želju i nameru.

„Dopamine Chamber“ otkriva koliko je teško pronaći tzv. novi sadržaj u vremenu koje ga svakodnevno masovno proizvodi.

Ovim albumom Fontaines D.C. pokazuju svoju emotivnu stranu kroz muziku koja je gotovo zavodljiva, što je intrigantna novina u njihovom izrazu.

Naslovna fotografija: Ewan Spencer