Nije nikakva novina da su žene u muzici često izazivale i i pomerale granice, suprotstavljajući se i boreći protiv lažnih moralnih standarda i normativa (setimo se Madonne bilo kada), zato što su im u nekom obliku stalno nametani. Isto tako, nije novina ni da su u tome neretko istovremeno bivale izložene kontradiktornim pogledima i stavovima onoga što bi “trebalo”. Paradoksalno, s jedne strane seksualizaciji i s druge, ideji o tome da su “uzor” na koji se neko ugleda. Međutim, ono što je i te kako važno je da u ovoj računici i bilo kojoj od opcija, one same često nisu imale reč u tome kako žele da budu doživljavane i izgledaju, već samo oni koji su tu da izgrade njihov imidž i usmere ih u onu stranu iz koje se čini da će kapati najviše profita.
Koncept “role model” iliti uzora, od koga se očekuje da bude primer mladima je bio posebno jak početkom 2000-ih, a njegov prapočetak se poklopio sa pojavljivanjem Spice Girls. Nije da je sve što su devojke radile u spotovima, a kamoli irl bilo za uzor, ali je za njihov novostečeni status posebno značajan bio prosek godina njihovih fanova koji je bio dosta nizak. Brendovi i sponzori su to prepoznali, i koristili popularnost dotične zvazde kao način da dopru do ovih generacija, što je činilo da stepen odgovornosti postaje sve veći, a pravi životi članica – beskrajni izlasci, droge i poremećaji ishrane, skrivani i potiskivani, i to veoma dugo i uspešno. Međutim, tu je ležao okidač. Pritisci koje su trpele, da umesto da budu ono što žele, i pošalju poruku u koju iskreno veruju, ispunjavaju propisane standarde svojih menadžera koji su za njih osmisli najprofitabilniju “ulogu”, imaju svoj limit, nakon čega dolazi do “pucanja”.
Britney Spears je verovatno najpoznatiji primer i pop ikone uzora i posledičnog “pucanja”. Slatka, večno infantilno nasmejana, presveta princeza pop kulture, koja je sve to bila sve dok u jednom trenutku više nije bila. Surovi brending njenog lika i dela je morao imati tajmer, i rok trajanja, i njen slom iz 2007. godine bio je apsolutno neizbežan i otkrio sve ono što je bila cena života i imidža koji je morala da iznese u javnosti, a koji je bio daleko od njenog sopstvenog, koji je kao i svaki drugi imao uspone i padove, i normalne ljudske nesigurnosti i preispitivanja. Ako ne i više od toga. Birtney je posle toga (po)ostala real, i možda još bliža i draža svima koji smo se iskreno saosetili sa njom i tada i dan danas, kada se bodrimo sa “ako je Britney prebrodila 2007. mogu jbt valjda i ja ovo” Industrija joj, pak, nikada nije omogućila povratak na ono mesto koje je imala. Ipak, sa Britneynim slomom dogodilo se nešto veliko. Jedan drugi slom i obrt.
U popularnoj kulturi, njena obrijana glava i boravak na rehabilitaciji kao da su predstavljali zeleno svetlo za mnoge druge da raskinu sa iluzijom koju je muzička industrija negovala godinama, i ponudilo je mnogo veću slobodu narednim generacijama. Upravo te iste godine, Rihanna izbacuje album “Good Girl Gone Bad” koji je definitivno početak nove ere i za nju i nas. Skraćuje kosu i pozdravlja se sa imidžom koji joj je bio dodeljen- slatkica sa Barbadosa, naslednica Beyoncé. Niti je Bey tražila naslednicu niti je Riri to želela da bude. Ubrzo je i Lady Gaga svojim pojavljivanjem i estetikom, i pesmama, razlupala društveno i politički sterilne banalnosti hetero-sveta, i naučila celu generaciju da prepozna svoju posebnost i prigrli svoj identitet.
Tako je u ključu te godine, a i tokom nekoliko narednih, došlo zapravo do suštinske promene paradigme, gde je svitanje 2010-ih za pop kulturu, i posebno muziku, postalo zona za testiranje i ispitivanje različitih ideja, u kom je novi talas umetnica izazivao ili u potpunosti preokrenuo nekadašnji poredak. Najkraće rečeno, pop je postao daleko manje sladak nego što je nekada bio, a u to se uklapa još jedna velika transformacija. Miley Cyrus je čekala trenutak da se završi njen ugovor sa Disneyem, ne bi li konačno mogla da izrazi pravu sebe. Neki će reći da je u tome i preterala, ali ako bismo stavili na vagu s jedne strane godine frustracije i potiskivanja prave sebe u ime Hanne Montane i velikih zarada za nekog drugog, a sa druge priliku da konačno budeš ti ti, naravno da će tu biti svega. Rečju, morala je biti gola na džinovskoj kugli za rušenje. Uostalom kako drugačije udariti na patrijarhat?
Promena je došla i kod onih od kojih bi se to možda i najmanje očekivalo, pa je tako Beyoncé u svom albumu “Beyoncé” na kom je na jednoj od pesama čak i sarađivala sa feminističkom spisateljicom Chimamandom Ngozi Adichie, prvi put eksplicitno odbila titulu “uzora” i rekla da je dugo osećala da nije mogla da izrazi sve. “Mislim da sam stekla pravo da konačno budem ja i izrazim svaku stranu svoje ličnosti”. I uradila je to, pokrivši prvi put teme ličnih slabosti, pobeda, nesigurnosti, otpakujući kompleksnost i svoje ličnosti i pozicije žene afro-američkog porekla u današnjem društvu.
Svesni toga ili ne, svedočili smo ogromnim promenama u deceniji koja je iza nas. Popularnost Tumblra i SoundClouda, ali i društvenih mreža, omogućili su mlađim umetnicama mnogo više kontrole nad sopstvenim identitetom i umetničkim izrazom, i ostvarivanje autentične veze sa fanovima koju nijedna produkcijska kuća ne sme da priušti sebi da ugrozi. Halsey je recimo na Tumbleru već uveliko bila poznata po svojim frizurama, raznoraznim bojama kose, i iskrenošću s kojom je pristupala svojoj biseksualnosti i dijagnozi bipolarnosti da je kada je objavila svoju prvu pesmu, a kasnije i potpisala ugovor, bilo jasno da je došlo do primporedaje moći i da je uobičajena raspodela drastično zaokrenuta.
Taj neki gen X da ne kažemo Z, koji je možda i najprimetniji kod recimo Billie Elish, ali i uopšte autorki nove generacije, se tokom cele dekade osnažuje iz godine u godinu. Ona i njeni vršnjaci, a i dobar deo milenijalsa, odrasli su u deceniji u kojoj se binarne podele bilo kog tipa sve više gube, a granice zamagljuju, pa samim tim i podela na “dobre” i “loše” devojke popa više ne igraju nikakvu ulogu, a moralni imperativi koji su stajali na samom vrhu formiranja nečijeg imidža više nisu nikakva smernica. Naprotiv. Sia i Tove Lo otvoreno govore o tome kako su koristile droge da zamaskiraju bol. Icona Pop o tome kako se zakucala u most i gledala kola kako gore (“I crashed my car into a bridge, I watched and let it burn”), a Billie Elish da dobre devojke odlaze u pakao. Tako je, malo po malo, i muzička industrija postala deo rastuće kulturološke opsesije jakim ženskim likovima, koje nisu savršene i nemaju sređen život- kao odgovor očekivanjima da se “devojčice lepo ponašaju”. I nije da iko ima išta protiv dobrih devojaka, ali ko su one uopšte? Sve i ni jedna. Uostalom, do sada valjda znamo da smo svi sposobni da budemo sve, pa zašto to ne dopustiti i onima na sceni? A znamo i još nešto, da “samo to što postojim je revolucionarno” što bi rekla Lizzo, prvosveštenica kulta nove, snažne, oslobođene žene, savršene u svojim nesavršenostima, što je jedini imperativ (ako i jedan) koji treba pratiti.