Uvertira u klasiku: Od postmodernizma do savremene muzike

„Klasiku voli onaj ko razume“, pevao je Bajaga. U tome ima istine: činjenica je da mnogo nas još uvek nije otkrilo bogati, veliki i čarobni svet klasične muzike, baš zbog toga što jednostavno nismo imali neophodnu edukaciju, koja bi nam pomogla da otkrijemo lepotu skrivenu u kompozicijama minulih vekova.

Zato vam BURO. u saradnji sa muzikološkinjom i muzičkom kritičarkom, Dunjom Savić, donosi serijal tekstova o istoriji i svim zanimljivostima klasične muzike, koji će vam pomoći da otkrijete jedan čitav novi svet vrhunske umetnosti – ali i da istinski uživate u njemu.

Dunja Savić (1995) je diplomirala i masterirala muzikologiju na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu gde je zaposlena kao istraživačica pripravnica na istom odseku. Na Drugom programu Radio Beograda angažovana je kao muzička kritičarka, voditeljka i urednica. Prve stručne radove predstavila je tokom studija, izlažući na FESTUM-u (2015) i Međunarodnoj konferenciji Contextuality in musicology – What, How, Why and Because (2018), pisala je i za onlajn časopise Kuš i Musicum impressum, a pedagoško iskustvo sticala je kao profesorka teorijskih predmeta u Školi za muzičke talente u Ćupriji i Srednjoj muzičkoj školi Josip Slavenski u Beogradu. Jedna je od članica projekta Wiki Popular, koji je u saradnji sa Centrom za istraživanje popularne muzike i Wikimedia Serbia proglašen najboljim projektom 2024. godine. Piše poeziju, komponuje pesme, voli muziku, slikarstvo, podkaste, osmehe i espreso.

Uz svaki tekst, Dunja priprema i Spotify plejlistu na BURO. kanalu, u kojoj ćete moći i da čujete sve o čemu je pisala.

Uvertira u klasiku: Od postmodernizma do savremene muzike

Kada govorimo o savremenom muzičkom stvaralaštvu, pitanja sa kojima se suočavamo su: šta je, uopšte, savremena muzika, da li je to muzika koja nastaje u vremenu u kom živimo, ko su kompozitori savremene muzike?

Podele na žanrove, stilove i pravce već u prošlom veku prestaju da budu relevantne u kontekstu obeležja epohe.

Slična logika se nastavlja i u XXI veku, što znači da danas ne možemo jednostavno i precizno formulisati elemente muzike koja nas okružuje. S jedne strane, prepoznajemo karakteristike onoga što su mejnstrim trendovi (bar kada je reč o popularnoj muzici, no, ni tu situacija nije u potpunosti čista), ali, s druge strane, situacija na polju umetničke muzike čini se još komplikovanijom.

Muzika se danas komponuje na različite načine, izvodi u različitim prostorima i do publike stiže na najrazličitije načine: još uvek muziku slušamo u dvoranama i institucijama kulture, ali isto tako, na našoj plejlisti na, recimo, Spotifaju, jedan pored drugog nalaze se Johan Sebastijan Bah, ABBA, Senidah i Filip Glas. Naravno, uloga kompozitora takođe se promenila. On ili ona više nije neko ko (samo) komponuje za klavirom i raspisuje partituru.

Savremeni autor istražuje nove prostore tehnologije, digitalnih medija i platformi, ulazi u prostor performansa, veoma često organizuje uslove u kojima njegova muzika nastaje i živi.

Jedan od ključnih razloga zašto savremena muzika deluje složeno jeste to što više ne postoji jedan dominantan stil.

Od pojave postmodernizma u drugoj polovini XX veka, konkretno od sedamdesetih godina, različiti pravci počinju da koegzistiraju. Odbacivanje starog i težnja ka napretku koja je obeležila modernizam, u postmodernizmu ne postoji. Autori se prema muzici prošlosti odnose na drugačiji način: sve češće kombinuju i preispituju tradiciju.

Postmodernizam se najpre uočava u arhitekturi i književnosti, a prakse citiranja i kolažiranja takođe uočavamo u muzici; eklekticizam je još jedan termin koji vezujemo za postmodernističku muzičku praksu, a dobar primer eklekticizma bio bi spoj nespojivih žanrova, tehnika i stilova, što je evidentno, recimo, u stvaralaštvu Džona Zorna koji spaja elemente filmske, džez i klasične muzike.

Sličan princip rada uočava se i u Koncertu za klavir i gudački orkestar gde autor, Alfred Šnitke, kombinuje elemente različitih „muzika” za klavir. Postmodernistička praksa i danas je aktuelna, odnosno, kompozitori se oslanjaju na pomenute tehnike, ali ih osvežavaju ili, bolje rečeno, upotrebljavaju sa drugačije vremenske distance i pozicije.

Američki autori poput Filipa Glasa, Stiva Rajša i Terija Rajlija predstavnici su minimalizma. Ponavljanje ritmičkih i melodijskih obrazaca, spore i suptilne promene, mehanički ritam, jednostavna harmonija i slojevita tekstura neki su od dominantnih elemenata minimalističkog zvuka, a oni su osnova i postminimalizma koji se tokom devedesetih godina usložnjava na različite načine.

Američki teoretičar Set Brodski (Seth Brodsky) opisuje savremenu muziku ne toliko kroz stil, koliko kroz prakse koje je oblikuju. U tom smislu, savremena muzika podrazumeva „autore koji sebe i dalje nazivaju kompozitorima, specifičan, često institucionalan način obrazovanja, bavljenje samim pojmom muzičkog dela — od klasičnih partitura do tekstova, koncepata ili digitalnih alata, izvođenje od strane visoko obučenih muzičara, ponekad i samih kompozitora, dijalog tradicionalnih (često zapadnih klasičnih) instrumenata i novih tehnologija, oslanjanje na sistem narudžbina (festivali, institucije, fondovi) i prisustvo u koncertnim prostorima koji i dalje nose nasleđe klasičnog kanona.”

Ovaj opis pokazuje da savremena muzika nije samo zvuk koji čujemo, već čitav sistem odnosa — između autora, izvođača, institucija, publike, muzičke industrije sa svim njenim pratećim aspektima koji se odnose i na savremene načine distribucije muzike, ali i politike i tržišta.

Ona, dakle, obuhvata sve što danas nazivamo umetničkom muzikom: nastavak postmodernističkih praksi, mešanje stilova, citate, eklekticizam, uticaje roka, džeza, popa i elektronske muzike, povezivanje muzike sa multimedijom, značaj interneta i digitalnih tehnologija, sve veća vidljivost i prisustvo kompozitorki i nove prakse poput korišćenja veštačke inteligencije u stvaranju muzike.

Možda upravo zato savremenu muziku nije moguće svesti na jednu definiciju.

Ali je moguće pratiti kako ona živi u praksi. Prema godišnjim listama platforme Bachtrack, među najizvođenijim kompozitorima 2025. godine nalazi se estonski autor Arvo Pert, prepoznatljiv po svojoj tintinabuli tehnici (tintinnabulum — zvono), kao i pomenuti Glas, zatim Džon Vilijams, Džon Adams i Tomas Ades.

Ako se približimo lokalnom kontekstu, vidimo da se slična raznovrsnost javlja i kod nas. Krajem prošle godine premijerno je izveden ciklus „Pesme za tebe i mene” Juga Markovića, koji na svoj način svedoči o trenutnim dometima domaćeg savremenog stvaralaštva.

Ilustracije: Anđela Ognjenović