Povezano
Tradicionalna muzika Balkana nije ponikla u sterilnim komercijalnim uslovima, već u ritualnim ciklusima setve, žetve, svadbenih svetkovina i kolektivnih seoba. Istorijski posmatrano, pesma je na ovim prostorima bila primarno sredstvo komunikacije sa prirodom i silama izvan čovekovog domašaja, integrišući elemente paganskih obreda, vizantijskog modalnog pojanja i srednjovekovne sakralnosti.
Danas, međutim, postoji paradoks, od ovog ‘etno’ zvuka savremeni slušaoci često podsvesno odstupaju, a sve više bendova improvizuje nove žanrove sa starim, narodnim melodijama u pokušaju da naprave što autentičniji zvuk. Međutim, gde je publika?
Dok se sa divljenjem (ali opet nedovoljnog broja ljudi) prihvataju moderne, pitkije interpretacije sevdaha u izvođenju Amire Medunjanin ili Boža Vreća, ipak izvornije forme najčešće ostaju izolovane na kulturnim marginama.
Olako se prihvata plastični, komercijalni zvuk, dok tradicionalne ženske pevačke grupe, horovi i izvorno pojanje bivaju odbačeni kao ruralni. Međutim i pevačica Senidah ima jednu zanimljivo remiksovanu pesmu u etno stilu „Senida” feat Žene.
Iako ovi žanrovi ne odgovaraju svačijem estetskom senzibilitetu, oni nose neprocenjivu vrednost
Domaća alternativna scena kao što smo i gore spomenuli, to aktivno prepoznaje, jer festivali poput Ring Ringa, mnogi izvođači koji tamo dolaze ali i projekti poput Pjevačke družine Svetlane Spajić brižljivo čuvaju narodne tehnike pevanja, dok sastavi poput projekta Lenhart Tapes hrabro spajaju folklor sa industrijskim ritmovima i kasetnim loopovima, pretvarajući zaboravljenu tradiciju u uzbudljivu savremenu avangardu.
Značenje i razvoj etnomuzikologije
Razumevanje onoga što se odbacuje zahteva osvetljavanje etnomuzikologije. Ova naučna i istraživačka disciplina ne predstavlja puke informacije o starim instrumentima, već proučava muziku u njenom kulturnom i društvenom kontekstu, nastojeći da odgonetne zašto određena zajednica stvara baš takav zvuk i kako se kroz njega reflektuje njen život.
Koreni ove nauke sežu u kasni 19. vek kada se ona nazivala uporedna muzikologija, dok je zvanični termin „etnomuzikologija“ 1950. godine uveo holandski naučnik Jap Kunst (Jaap Kunst).
Tokom prošlog i tekućeg veka, ova disciplina je prošla kroz ubrzani razvoj usled intenzivne urbanizacije i pražnjenja sela. Terenski rad je njen temelj još od 1890. godine, kada je etnolog Džesi Volter Fjuks (Jesse Walter Fewkes) zabeležio prve snimke američkih starosedelaca na fonografu sa voštanim valjcima.
Savremeni etnomuzikolog ravnopravno proučava kako prastaro dvoglasno pevanje, tako i hip-hop subkulture ili tehno zvuke, posmatrajući ih kao rituale modernog čoveka.
Kako se živi tradicija
O tome kako se ova profesija zapravo živi van akademskih definicija svedoče reči etnomuzikološkinje i muzičke spisateljice Marije Vitas, članice tima festivala „Ring Ring”.
„Do pre nekoliko godina, osećala sam nelagodnost kad god bi me neko pitao šta sam po zanimanju. Jer, iskrena i strasna ljubav prema muzici i kulturi prirodno me je vodila ka tome da se hvatam u borbu sa raznim vrstama profesionalnih aktivnosti… U nekom trenutku sam odlučila da počnem da koristim jednu jedinu reč etnomuzikolog, jer iza tog profesionalnog pojma zaista i stoji zvanična diploma, pri čemu nije sve ostalo samo na papiru.
Ja zaista živim tu etnomuzikologiju, ne kao nauku, jer naučnik nisam, već kao obožavalac, posmatrač i sagovornik ljudi, naroda i svih kulturnih slojeva koje zovemo nasleđe, a koje svako od nas akumulira unutar sebe. Pojedinci to akumulirano nasleđe iznose u javnost, kroz načine pevanja, vrste pesama, stilove svirke, igranje…”
Arhaični izraz i savremena avangarda se u njenom radu prepliću u jedinstveno i intenzivno iskustvo.
„Stalna potreba, gotovo opsesivna, ka širenju vidika i saznanja, uz dečiju radoznalost, čini me prijemčivom za različite muzičke vibracije. Stoga jednako uživam i u arhaičnoj pesmi ‘izvika’ iz Zapadne Srbije, kao i u eksperimentalnoj muzici savremenih svetskih improvizatora koji svake godine dolaze na ‘Ring Ring’”.
Zapravo, ne uživam isto, uživam različito, ali u oba slučaja je reč o jednako intenzivnom iskustvu slušanja
Balkanski zvuk i etno žanrovi na međunarodnoj sceni
Fascinacija balkanskim nasleđem na međunarodnom planu neprekidno dobija nove oblike. Dok je nekadašnji talas euforije za trubačkom i bleh muzikom nakon 2010. godine splasnuo, tradicionalne melodije poput „Ajde, Jano”, „Gusta mi magla padnala” ili „Niška Banja” i dalje inspirišu brojne strane izvođače i bendove.
Bosanska sevdalinka i izuzetno vibrantna hrvatska world music scena sve više privlače pažnju evropskih stručnjaka, dok inostrani panelisti „Balkan Chart”-a izuzetno reaguju na izvorne projekte poput vlaškog albuma „Vlaška muzička magija” ili guslarskih emisija na španskim radio stanicama. Kako Marija Vitas objašnjava:
„Zanimljivo je da i avangardni umetnici sa Zapada obožavaju arhaičnu srpsku seosku tradicionalnu muziku. Njima to jako prija, ta ‘teška’ sazvučja, taj sirovi zvuk i snažna energija, bliska njihovom avangardnom sluhu. Zato i postoje, već godina, razni projekti saradnji avangardnih umetnika sa Zapada i tradicionalnih pevača i svirača iz Srbije”. To znači da našu muziku više prepoznaju stranci, dok su naša zemlja i njeni stanovnici za nju skoro pa gluvi.
Odnos savremenog društva prema sopstvenom nasleđu najbolje se oslikava u primeru pevanja ‘izvika’ iz Zapadne Srbije, koje se nalazi u Nacionalnom registru nematerijalnog kulturnog nasleđa
Ovaj prastari vokalni oblik izvodi se u intervalima sekunde, koji se u klasičnoj zapadnoevropskoj teoriji muzike smatraju disonantnim i „netačnim”.
Ipak, gorštaci su ovaj stil razvili sa genijalnim akustičkim ciljem: oštri, reski tonovi u heterofonom dvoglasu kreirani su tako da se zvuk fizički prenosi sa jednog planinskog vrha na drugi, savladavajući velika prostranstva.
Ono što laiku na prvu loptu zvuči neobično, za svetsku avangardu predstavlja čistu inspiraciju i dokaz o bezvremenosti arhaične balkanske muzike.