Nema boljeg simbola paradoksalne stvarnosti koju živimo od Britney Spears, pop ikone koja je proživela uspone i padove pred milionima ljudi, samo da bi postala centralna figura kontroverznog starateljstva, koje ju je lišilo osnovnog ljudskog prava – prava na sopstvenu slobodu. Dok smo posmatrali njenu borbu za slobodu kroz medijski objektiv, zapravo smo bili svedoci šireg problema – svedoci paradoksa „slobode“ u svetu gde su okovi nevidljivi, a prava na autonomiju često deluju kao daleki san.
Ideja koju smo imali o slobodi, o pravu na sopstveni život i odluke, sve se više gubi u eri virtuelnih okova. Ne živimo samo u vremenu globalnih promena i pandemija, već i onom u kojem je sloboda postala luksuz. Nešto o čemu odlučuju drugi. Granice između ličnog i javnog, stvarnog i virtuelnog postaju sve nejasnije. Ova konfuzija često vodi ka suptilnoj tiraniji – nečeg što bismo mogli nazvati „starateljstvom virtuelnog doba.“
Britney, žena koja je odrastala dok je medijsko ludilo divljalo, postala je ikona ove konfuzije. Kroz njenu priču, duboko uronjenu u svet lažnih osmeha i intruzivnih paparaca, možemo razumeti kako svet može postati tamnica za nekog ko je deo njega. Uprkos talentu, i uspehu, ona je postala zatvorenik sopstvene slave, nakon što je 2008. godine njen otac uspostavio starateljstvo nad njenim telom, novcem, životom.
O borbi za slobodu govori u knjizi The Woman In Me, svojevrsnim memoarima koji su ujedno njeno prvo, javno obraćanje otkako se u novembru 2021. godine iščupala iz kandži porodice. Knjiga je predstavljena kao priča koja vraća Britney njen glas. Ipak, stranice pokazuju da joj je taj glas odavno oduzet i da su male šanse da joj se vrati.
Svet ju je nemilosrdno gledao dok je postajala slavna, odevena u đačku uniformu, koju su mnogi označili previše prokovativnom. Gledali su kako postaje globalni fenomen i seks simbol. Smejali su se dok su je novinari besomučno jurili. Dok se borila da se snađe. Dok je brijala glavu. Dok se trudila da zadrži starateljstvo nad svojom decom. Nakon što je bila zatvorena i lečena, možda i pogrešno. Izvođena na scenu kao „mečka Božana“, primorana da nastupa u Las Vegasu, dok je redovno kljukana lekovima da bi bila pod kontrolom, pokorena. Dok je otac nasilnik upravljao njom, pred očima javnosti, trinaest godina.
Imao sam 10 godina kada je … Baby One More Time objavljen. Sećanja na spot i pesmu su mi maglovita – u doba sankcija nismo imali MTV, pa je Treći kanal (verovatno ilegalno) puštao nove singlove. Potom su krenuli časopisi, posteri, na zidu sobe mi je visio njen poster, ručno ispisan tekst pesme Crazy, a u uglu je bila njen kartonski lik u prirodnoj veličini, uzeta iz prodavnice koja je prodavala Sketchers patike, čije je zaštitno lice bila.
Na svim posterima imala je osmeh od uva do uva.
Kako je ona rasla, rastao sam i ja. Seksualno oslobođenje koje je doživela na četvrtom albumu In The Zone, doživeo sam i sam kroz sopstvenu prizmu: peva o dugim, znojavim noćima, različitim likovima, seksu na jednu noć i masturbaciji. Ne na način na koji pevaju danas (milenijal-alert!), već zapakovano, a dovoljno jasno.
‘Cause I just discovered / Imagination’s takin’ over / Another day without a lover / The more I come to understand the touch of my hand.
Peva o slobodama, dok istovremeno prolazi kroz lični pakao. Na istom albumu našla se pesma Everytime, njeno navodno izvinjenje Justinu Timberlaku zbog navodne prevare.
Video je bio mučan.
Pevala je o bolu i traumi. Muzički spot prikazuje njenu smrt u kadi, utapanje. Gledao sam to sa užasom. Htela je da umre. Njen prikaz samoubistva bio je miran i konačan. Potom stoji pored svog mrtvog tela, gleda kako je muškarac izvlači iz kade i odvodi u bolnicu, dok paparaci pokušavaju da slikaju njeno telo.
Otkako je objavila memoare, znamo da je poslednja scena bila izvinjenje. Ne Timberlaku, već bebi koju je abortirala dok je bila u vezi sa njim. Želela je dete, on nije. Popila je tabletu, grčila se u sobi tokom abortusa, dok je on pored nje svirao gitaru. Potom ju je ostavio. Kako ona piše, tokom čitave veze ju je varao, a potom je karijeru izgradio optuživši nju za prevaru, koja se uslovno desila – poljubila se u klubu sa plesačem.
I nije se samo Justin ogrešio o nju. Mašinerija koja ju je izgradila, istovremeno ju je podrivala.
„Učtivo sam se osmehivala dok su voditelji TV emisija zurili u moje grudi, a američki roditelji govorili da uništavam njihovu decu tako što nosim majicu,“ piše ona u knjizi o periodu odrastanja.
Usledile su mračne paparaco godine, možda vrhunac paparaco lova na poznate, kada je kultura postala toksična. Žuta štampa imala je neverovatne tiraže, a preko noći je procvat doživeo internet. Rodio se TMZ i Perez Hilton, koji su prednjačili u vređanju poznatih na osnovu izgleda. Horde paparaca pratili su Britney u stopu, a njeno telo su tretirali kao svoje vlasništvo. Zato se činilo da su besni kada se ugojila posle porođaja.
Čitajući memoare, i sam sam se setio 2007. godine, kada je izvodila „Gimme More“ na dodeli MTV nagrada. Tek je dobila dvoje dece u dve godine, prolazila je kroz razvod i bila je primorana da se vrati na posao. Svi su joj se rugali zbog toga. Njeno telo je dr Phil proglasio debelim i odvratnim i postala je predmet šala voditelja noćnih talk show emisija. I ne samo njih. I meni je bilo strašno kako neko sebi „dozvoli“ da se „tako“ pojavi u javnosti.
Kako?!
„Kao da je debljanje uvreda koju sam im namerno uputila, izdaja. U kom trenutku sam obećala da ću imati 17 godina do kraja života?„, pita se Britney u knjizi.
I svima nam je bilo tužno i smešno kad se ošišala na ćelavo, a potom udarila vozilo paparaca kišobranom. Paparaco koji je napravio fotografije na kojima je Britney besna, sa „hladnim oružjem“ u ruci, te noći postao je milioner. Ona je postala javna luda.
To je bio odličan šlagvort za njenog oca, koji ju je zatočio. Kao što ističe u svojim memoarima, ona nije bila savršena, ali toliko ljudi nije. Zašto ona? Zašto da se uspostavi kontrola nad njom? Njena porodica je imala svoje razloge – možda su zaista mislili da je to najbolje za nju. Možda su samo hteli novac.
U tom trenutku, ona je prestala da bude predmet sprdnje. Počeli smo da je sažaljevamo. Luda Britney. I treba da joj oduzmu slobodu!
Nije nam palo na pamet da čujemo šta ona ima da kaže. Glas smo joj već oduzeli. Ako smo već odrastali uz nju, da li smo bili bolji, jer nismo javno poklekli?
„Moje telo je bilo dovoljno snažno da nosim dvoje dece i dovoljno okretno da savršeno izvedem svaki potez na sceni. Istovremeno sam morala da beležim svaku kaloriju kako bi ljudi mogli da nastave da se bogate od mog tela“.
Nastup na VMA, 2001. godine
Godinama joj je bilo zabranjeno da jede bilo šta sem pilećeg mesa. Nije imala pristup bankovnim računima, imala je nedeljni limit od 1500 dolara, iako je zarađivala milione.
Nije slučajno što se #FreeBritney pokret javio kada i #MeToo. To je normalan rezultat događaja u društvu koje se bori za slobode ženskog tela i protiv nasilja nad istim – taj pokret nas je naučio da žene ne moraju da budu dobre da bi bile slobodne, da ne bi bile zlostavljane.
Ono što smo uradili Britney Spears, u ime slave i javnog interesa, efikasan je recept za izluđivanje čoveka, a posebno žena. Prvo im laskamo. Kažemo im da su lepe, talentovane, poželjne, boginje među smrtnicama. Zatim ih uhodimo, špijuniramo, kritikujemo svaki njihov potez, svaki njihov izbor. Naglašavamo i najmanje greške, ismevamo one velike. Onda im oduzmemo slobodu, jer je to za njihovo dobro. I dok su zatvorene, slomljene, ućutkivane, iskorišćavamo ih, govorimo da su previše opasne da bi bile slobodne.
„Da su mi dozvolili da živim svoj život, znam da bih sledila svoje srce i izašla iz svega na pravi način i rešila problem“, napisala je Britney. „Trinaest godina osećala sam se kao sopstvena senka. Muka mi je kad pomislim koliko dugo su moj otac i njegovi saradnici imali kontrolu nad mojim telom.“
Moderni Gilead. Već ga živimo.
Iako se trudi da izvuče pouke iz svojih iskustava, jasno je da se Britney i dalje nije odbranila od demona. Jasno je da je i dalje u bolu. Teško je pronaći smisao života, ako si tek počeo da ga živiš. Zato njeni spisi, možda, nemaju odgovor na sva pitanja koje imamo. Ostala je nedorečena na neke detalje karijere, o kojima se šuškalo glasno, a opet, dovoljno je rekla da otkrije dvoličnost mašinerije koja nemilosrdno melje sve pred sobom, u želji da neko negde napuni džepove.
Imamo li pravo da joj zamerimo bilo šta kad smo joj već oduzeli glas?
