Glumac Miodrag Dragičević je od starta bio dečko koji obećava i ne izneverava tu titulu. Naprotiv, opravdava je u najboljem smislu te reči – na nedavno završenom festivalu „Bez prevoda“ u Užicu dobio je nagradu „Ardalion“ za najboljeg mladog glumca za uloge u predstavi „Lorencačo“ Jugoslovenskog dramskog pozorišta u režiji Borisa Liješevića.
Trenutno u JDP-u sprema predstavu „Mnogo buke ni oko čega“ u režiji Ive Milošević i snima nove epizode serije „Žigosani u reketu“.
Iskren i srčan, govori najpre o iskustvu pred kamerom i onom na sceni (a iza sebe ima nemali broj ostvarenih uloga u pozorištu i na filmu, odnosno u tv serijama) i otkriva nam zašto je Mali princ junak njegovog detinjstva.
“Lorencačo“ je za mene priča o slobodi, o potrazi za slobodom – a šta je za tebe?
Upravo to što si rekla – priča o slobodi, idealima, ljudima koji su se udružili i pokušali da promene svet. E sad, nikad ne možemo promeniti ceo svet, iz tog ugla je poenta da je lepo napraviti mikrosvet u kojem je dobro obitavati – u kom je energija lepa i pogodna za življenje.
Ako govorimo o procesu koji sam prošao radeći “Lorencača“ meni se tu obistinio moto koji kaže da je „vredno rizikovati u životu“. Rizikovati je hrabro, a hrabri na kraju uspeju. U tom smislu je reditelj Boris Liješević bio zaista hrabar i okupio je ekipu za predstavu koja mnogo radi na sve strane, ali nas to nije sprečilo da napravimo dobru predstavu, jer je Boris znao da nas vodi, sastavio je dobar tim i napravili smo predstavu punu odlične energije. Umeo je da nas ukomponuje, da diriguje celim timom. Imali smo dobar proces i napravili izuzetnu predstavu.
Nedavno sam razgovarala sa glumicom Martom Bereš i ona mi je rekla da je, po njenom doživljaju, igrati na filmu kao poveriti se dobrom prijatelju, a da je pozorišna scena razgovor sa grupom bliskih ljudi, da parafraziram. Puno radiš ispred kamere, a imaš i ozbiljno iskustvo u pozorištu. Kakav je tvoj doživljaj seta i pozorišne scene?
Baš je lepo to rekla, osetila je razliku na svoj način. Opet, po mom doživljaju – na filmu jeste intimno i glumac sebi stvori paralelni svet u kojem lik koji glumac tumači obitava. Smatram da je taj svet istinitiji na sceni, pošto se stvori jedna snažna duševna konekcija sa publikom koja posmatra predstavu i na jedan način učestvuje u njoj. U pozorištu ne postoje ometači kao što su tonac, klaper, kamerman koji stoji ispred tebe i snima te… U pozorištu si u tom svetu, lik koji kreiraš živi tih sat i po predstave i dobija moć koju mu ti daješ. Istinitije je. U pozorištu čovek pleše sa rečima, dok na filmu pleše sa kamerom.
Postoje li uloge koje priželjkuješ ili prosto prihvataš ono što dolazi?
Reći ću iskreno – već počinjem da priželjkujem uloge, iza sebe imam oko šest, sedam serija u kojima sam igrao, desetak pozorišnih naslova, ali sad već imam neke želje. Ne znam koliko su moje želje u skladu sa mojim godinama, ali bi mi bilo zanimljivo da budem detektiv, ili naučnik, da igram neke uloge koje su dalje od mene, da to nisam ja.
Šta, u ovom trenutku, učiš iz igre sa partnerima?
Svaki glumac je dragocen na svoj način. Svi smo kao sunđeri – primiš tuđi stil igre, ne ukradeš ga, nego ga primiš i provučeš kroz sebe, filtriraš ga. To razbije monotoniju, divan nam je posao, jer stalno smo u susretu jedni sa drugima i ne dozvoljavamo sebi da uđemo u kalupe. Naprotiv, lepo poprimamo jedni od drugih stilove igre. Naravno, nikad ne možeš da poprimiš stil igre kakvu ima drugi glumac, pošto smo svi autentični. U susretu sa partnerom, drugom vrstom igre, glumac razbije neku svoju tvrdoću i postaje fleksibilniji, opušteniji. Setiš se nečeg što je neko drugi uradio i “začiniš“ samog sebe. Ali, to je kao sa parfemom – miriše različito na drugoj koži. I ako uzmeš nešto od nekog biće drugačije na tvojoj koži.
Hrvatski glumac Rakan Rašedat mi je ispričao da je za njega pozorište, i nakon dugo vremena provedenog na sceni, veće od života. Kako ti doživljavaš scenu?
Činjenica da kada siđem sa scene i samo bih ćutao sat i po vremena govori o moći koju scena ima. Nekako si zaključan u pozorišnom vremenu i treba ti jedan period nakon predstave da nađeš ključeve i izađeš iz sveta u kojem si živeo proteklih sat i po. Taj doživljaj mi govori koliko je postojanje u pozorišnoj stvarnosti zapravo kontakt sa božanstvom. Ne može da se poredi sa filmom, iako volim film, ali su to dve neuporedive i dijametralno suprotne stvari. Što se tiče filma, ne možeš dostići vezu sa višim silama, što u pozorištu itekako možeš.
Omiljena priča kad si bio mali?
“Mali princ“ pošto i danas volim sam da učitavam značenje stvarima i stvaram svoj svet. Neke oblike koje većina vidi na jedan način, volim da vidim drugačije i da im dam moje značenje.
Zato je “Mali princ“ moj junak.
Šta je za tebe sreća?
Porodica
