Maša Stanić, u svetu Instagrama poznatija kao @originalmashi je nova vedeta sveta fotografije. Kako upućeni tvrde, njen rad je daleko ispred generacije kojoj pripada i okarakterisana je kao neko čije vreme tek dolazi. Fotografije koje stvara uz pomoć analogne kamere na sirov i nesvakidašnji način prikazuju život danas. Iako je porede sa doajenima raw fotografije i sledbenicom „in your face“ pristupa, univerzumi koje fotografiše su nadasve autentični i već na prvi pogled skreću pažnju. Njeno balkansko poreklo i odrastanje u Beču, u velikoj meri definišu poetiku kojoj je sklona i objašnjavaju zašto se razlikuje od okoline u kojoj živi. Taubenkobel, Levi’s/Indie Magazine, Concrete Graffiti Agency, Jugo Ürdens, Plusvieracht, A1, Gucci Beauty, Hvala Ilija, geenie.me su samo neki od klijenata za koje je radila, a njena karijera sve više galopira u smeru umetničke pojave oko koje se otimaju najpoznatiji brendovi i kolekcije svetskih galerija. Sreli smo se u Rotgasse ulici, u dubini Horst kluba, gde me je na nekoliko sati provela kroz katakobe noćnog života i sopstvenih stavova da kako joj se čini da što više stari, postaje mnogo dosadnija.
U frankfurtskoj galeriji „Perpetuel“ ove nedelje otvorena je tvoja izložba fotografija „Tomorrow cancelled“. Da li sam naziv izložbe ukazuje na činjenicu da ne vidiš svetlo na kraju tunela?
Ta serija fotografija nije serija u klasičnom smislu te reči, nego je nastala dugogodišnjim fotkanjem, praćenjem mojih izlazaka, društva, raznoraznih stvari iz mog života… Tako je tek na kraju postala serija, iako lično ne razmišljam baš konceptualno, sve je nastalo sasvim slučajno. Najbolje radim kada ne razmišljam i fotografije su ispale sasvim spontano, sticajem okolnosti u noćnom provodu i ludilu. Tako da sam naziv izložbe nema to značenje vezano za bilo kakvu budućnost, jer zapravo uopšte se ne razmišlja o sutra, sve se dešava sada, u ovom trenutku.
A ti kada razmišljaš o budućnosti, o čemu misliš?
Sebe vidim kao prilično organizovanu osobu i generalno puno planiram, ali ne razmišljam mnogo unapred, jer mi je to nekako neprijatno. Kada mislim na sutra, mislim najviše mesec dana unapred i nakon toga nema dalje. Nikada ne planiram ono „I wanna be there in 5 years“. Nikad ne znaš gde će put da te navede.
Na tvom Instagram profilu stoji da si ti zapravo „outfluencer“, pa me zanima šta to znači?
Ima ona reč „influencer“ i mene ta reč mnogo nervira, jer šta to uopšte znači? Šta, kao, svaka budala koja je izmislila neki alter ego na Internetu, neki profil, neki selfie što postuje i što ima više followera je influenser. Sada pošto imam dosta followera, meni su isto hteli da zakače takvu etiketu, ali ja sam obrnula situaciju, jer ne želim da me tako zovu i onda sam sama sebi dala taj ironični karakter.
Kako sebe definišeš, s obzirom da si poreklom iz Srbije, a odrasla si ovde, u Beču. Kako vidiš tu novu generaciju „gastrabajterske“ dece koji se više ne lože na Draganu Mirković?
To je meni jako smešno, jer evo sada ja sam se naložila na taj „fazon“, a sećam se dobro kada sam bila mala, cela ta scena mi je bila užas. A onda kada sam krenula da studiram umetnost, pa mi je to postalo jako interesantno, jer to je neka vrsta estetike, neki tresh koji ne postoji nigde drugo, osim kod nas. U poslednje vreme me mnogo nervira što ljudi koji nemaju nikakve veze sa tim, to uzimaju kao stil za sebe. Nije mi jasno, kako neko to može da razume, ako nije odrastao s tim? Previše mi se sve to komercijalizovalo.
Šta te najviše uzbuđuje u svetu fotografije?
Nepredvidivost. Uzbuđuje me što sam počela da fotkam sve moguće ljude i scene i zanimljivo mi je gde su te granice do kojih mogu da dođem, jer imam osećaj da je u fotografiji sve dozvoljeno. Volim da ispitujem dokle mogu da odem. Kada radiš fotografiju ne radiš samo fotografiju, nego ti živiš sve te karaktere koje slikaš, ulaziš u tuđe priče, upoznaješ njihove skrivene živote. Kada je moj rad u pitanju, sviđa mi se što poznajem mnogo ljudi i onda kao neki oktopod hodam na sve strane.
Svet koji ti stvaraš je pomalo bizaran i čudan, na ivici neke infantilne perverzije, a to su opet neke svakodnevne situacije. Misliš da je to do toga što ti tako filtriraš stvarnost ili je to stvarno tako?
Moje slike nisu toliko daleko od klasične iscenacije. Koliko god da se takve situacije u mojoj blizini često spontano dešavaju, uvek dodatno kažem „aj, uradi ovo“, „aj, stani ovako“…. Ili jednostavno vidim neku dobru pozadinu ili osobu koja mi se uklapa, pa onda tako nešto formiram. Dosta toga mi već ide na ruku, kako bih rekla, ali onda moram i malo da intervenišem i tako nastane fotografija. Ipak sam ja deo svega toga i razumljivo je da postoji određeni filter kroz koji gledam na stvari.
Iako znam da nemaš uzore, tebe poznavaoci fotografije porede sa ženskom verzijom Terry Richardsona. Zanima me kakav je tvoj odnos prema tome, da li voliš da te neko stavlja u takve kontekste ili više misliš da si zaista autentična pojava?
U suštini, uvek postoje te fioke u koje te neko stavlja. To se nikada neće promeniti, jer sve je već poznato i teško je da uradiš nešto zaista originalno. Za sebe sam čula sve i svašta, eto baš to poređenje sa Terry Richardsonom, Ren Hangom ili Juergen Tellerom, ali ja bih rekla da su to samo slični stilovi fotografije, jer radimo sa sličnim kamerama.
Zanimljivo je da te porede sa tim izrazito mačo fotografima. Kako ti kao žena reaguješ na to?
To me iskreno ne čudi, jer ja imam skoro samo muške prijetelje i sebe mnogo više identifikujem sa nekom muškom energijom, iako nisam lezbijka, majke mi. (smeh)
Koliko te zanima modna fotografija? I šta misliš da su neki budući trendovi kada su u pitanju modni editorijali?
Imam jako čudan odnos prema fashion fotografiji, jer pre svega mnogo volim modu i imam brdo odeće kod kuće. Međutim, kada je reklamiranje garderobe u pitanju, meni je ta scena ljudi previše arogantna, ne sviđa mi se ta vrsta energije kojom isijavaju ljudi koji to rade. Meni se konkretno, ukoliko radim na setu ili nekom asistiram, nikada nije desilo da to budu prijatne ili zabavne situacije. Uvek je neka tenzija i neko takmičenje. Ne sviđa mi se ta vrsta pritiska koju moda proizvodi. To je meni too much. Ne mogu da zamislim šta će da se pojavi sledeće, u smislu trendova, jer trash je zavladao u zadnje dve godine. I mislim da će takva estetika još malo duže da potraje.
Koliko ima istine u tome da trenutno vlada teror ružnoće?
Ja od početka koketiram s tim. I nikada me nije zanimala lepota u klasičnom stilu. Čini mi se da je sada došlo vreme da bude „što ružnije, to bolje“, ali mislim da ne ume svako s tim da se poigrava. A sada to postaje nekako mainstream, što će mene verovatno da okrene u nekom drugom smeru.
Kako popravljaš raspoloženje kada je loše vreme?
Umem da budem jako loše raspložena ali uvek znam da će to da prođe relativno brzo. Sutra ili za dva sata. Nije me strah da budem sama sa sobom u tim trenucima i onda pustim sve, neka se iživi ta loša energija. Uglavnom, uzmem pa blejim s društvom ili sada kada sam u vezi, mnogo ti je lakše da se oraspoložiš kada si sa nekim. Slušam muziku, otkud znam.
A šta ti se vrti na Spotify?
Uh, ja sam tu baš loša. Ne smem ni da priznam. Svašta nešto, od Cece do neke klasične muzike. Bossa Nova. Nemački rep. Ili naše devedesete. Tu baš ne mogu da se složim sama sa sobom. Bukvalno, šizofrenija.
Čemu se nadaš u životu?
Nadam se da ću biti srećna. Ako moja sreća ne leži u fotografiji i to mi je okej, mada se toliko godina bavim time i još mi nije dosadilo. U poslednje vreme nalazim sreću u nekim sasvim običnim stvarima. Imam 24 godine, izlazim i družim se otkad imam 15 i iskrena da budem to mi je malo preko glave. Na primer, sada mi je lepše da šetam kuče, da idem u bioskop ili sedim sa prijateljima kod kuće. Jako brzo izgorim u stvarima i onda se plašim da će doći trenutak kada ću imati previše vremena za ništa više, jer sam čini mi se dosta toga već iživela.
Koga bi volela da staviš ispred objektiva i u kojoj situaciji?
Moja želja je uvek bila da to bude Robert de Niro, ali to je nerealno. Nekako nikada ne razmišljam o tim stvarima, jer sam veliki realista. Sem, njega volela bih da imam priliku da fotografišem Mike Tysona. On mi je kao karakter i ličnost uopšte jako autentična i smešna osoba i ikona sama po sebi.
