Intervju sa glumicom Mirjanom Karanović vodim u kafeu u Beogradskom dramskom pozorištu. Razgovaramo o ulogama u kojima glumi žene različitih izražajnih osobenosti, o potrebi da se umetničkim putem „dešifruju” značenja uloge koju interpretira, na razumljiv način. Razgovaramo o Mirjaninom radu koji budi nadu u mogućnost promene na bolje, koju gledalac doživi gledajući predstavu, u koju ne samo da treba verovati nego je prihvatiti kao izvesnu.
Neposredan povod za razgovor je njena uloga Hane Šmic u predstavi “Čitač” koju je prema Šlinkovom romanu, a u dramatizaciji Fedora Šilija režirao Boris Liješević u Beogradskom dramskom pozorištu. Mirjanu Karanović krasi bogat scenski izraz, izvanredno potencira likove žena sa stavom, one koje su spremne da preuzmu odgovornost za posledice svojih odluka. Kako u svom privatnom životu tako i profesionalnom to čini onako kako igra- bez ostatka, predajući se do kraja.
Iskustvo igranja u ‘Čitaču’, šta ste hteli poručiti tom ulogom i da li smatrate da ste u tome uspeli?
To nikad ne znaš… Da ne govorim o tome da različiti ljudi na različite načine vide jednu istu stvar. Moja namera nije bila da igrajući tu ulogu nju oslobodim krivice, nekako htela sam da je prikažem kao ljudsko biće. Nisam bežala od toga da otkrijem tu njenu neosetljivost, neki put potpuno odsustvo empatije, tu posvećenost zadatku koji je ona imala u životu i zbog kojeg je bila osuđena. Taj lik u sebi ima dosta kontrasta zbog toga je zanimljiv, slojevit i nije samo jednoznačan, ne možeš ga objasniti samo sa jedne strane. Kod Hane nikad ništa nije definitivno preteglo samo na jednu stranu, da bi mogao da se jednostavno opredeliš za ili protiv njene krivice. Ono što je meni u radu na toj ulozi bilo posebno uzbudljivo, sve ostalo sam smatrala da je rediteljev posao, da to definitivno uobliči, nisam se bavila time kako će ta uloga funkcionisati u okviru predstave… niti šta je misao koja treba da ode u publiku, šta bi to trebalo da bude. Odrekla sam se te kontrole vrlo svesno i sa velikim uživanjem. Najbolje što mogu da uradim za neku predstavu i neki film, jeste da učinim taj lik uverljivim, da ga napunim životom. Hana ima raspon i trudila sam se da ne bude crno bela. To kako je Šlink razvio tu priču i kako je na kraju uobličio jeste ono što ja mislim da je put ka nastavku života, kada ljudi shvate šta su radili, šta im se dogodilo, na koji način su učestvovali u nečemu što je bilo veoma loše. To je ono zbog čega je meni ovaj komad važan, meni je bilo bitno kako je ona tu kaznu primila na sebe tako bez ikakve ograde, kako je izložila istinu o sebi i o svom učešću u ratnim zločinima. Ona nikad nije lagala ni sebe ni druge. Ona se stidela svoje nepismenosti i krila je to. Ono što meni kao umetniku posebno znači, to je da je kultura i obrazovanje, umetnost zapravo put ka prosvetljenju duše. Put ka spoznaji i to je ono za šta sam se ja čitavog svog života borila. Ta žena je do kraja svog života učeći, čitajući o vremenu u kojem je živela shvatila u čemu je učestvovala i gde je bila njena greška.
To je velika snaga i volja pogotovo u zatvorskim danima.
Jeste, to je ono što bih u nekoj idealnoj realnosti volela da vidim da se ovde dešava. Da ljudi stanu, zaustave se i shvate šta su uradili i prihvate tu krivicu. O tome je govorio i moj prvi film ‘Dobra žena’ o prihvatanju odgovornosti, krivice i o tome da život treba da pobedi , da je život više od materijalnog. Častan život podrazumeva po svim mogućim religijama,i po hrišćanskoj religiji kojoj mi pripadamo, priznanje greha i traženje oproštaja. Činjenje nečega što bi moglo da te iskupi, da tvoju dušu očisti.
„Ponosna sam na moj integritet, na to što sam uspela da prihvatim da nisam i ne mogu da budem savršena. Ponosna sam što sam u nekom trenutku shvatila da umem da budem i slaba. Ponosna sam što sam umela da kažem ‘ne’ mnogim stvarima.“
Kako vidite i svoju budućnost i budućnost žena generalno?
Meni se čini da je sa jedne strane puno novog konzervativizma, a opet dešavaju se zanimljivi iznenadni obrti. Postoje ta dva vrlo jaka glavna toka svuda. Logično mi je da se taj konzervativni svet tako grčevito bori za staru hirerarhiju, pogotovo kada je rod u pitanju. Šta bi žene trebalo da rade i kako bi trebalo da se ponašaju… To je stav kako je nekad bilo bolje kad se znalo ko je ko, gde i šta. Sa druge strane mi imamo jak pokret u kojem žene počinju da pričaju, kako to višedecenijsko, vekovno ponašanje muškaraca prema ženama mora da se menja i da odnosi među polovima ne bi trebalo da bude nešto što se podrazumeva.
Zato smatram da treba da se stvori nova komunikacija, nova pravila. Treba vremena da se stvari nauče, usvoje drugačiji modeli ponašanja. Važno da su danas žrtve ohrabrene da ne trpe nasilje. A za ostale stvari će trebati vremena. Promena je moguća i izvesna, samo moraju da se kombinuju razna sredstva da bi se izgradili novi odnosi. Živimo u vremenu u kojem stari modeli više ne mogu da opstanu.
