Mrzim reč „ekskluzivno“ i ne pamtim kada sam je poslednji put upotrebila, ali morala sam nekako da stavim zastavicu i obeležim ovaj intervju jer je stvarno prilika koja se ne dobija svaki dan. Da gvrineš, čačneš, i postaviš pitanja o filmu koji te je lično tektonski pomerio i suočio te sa određenim osećanjima i situacijama. „Aftersun“ je za mene jedan od onih filmova kada pomisliš da neko stvarno krišom posmatra tvoj život kroz ključaonicu i iz njega krade inspiraciju za filmove. Neću dužiti o tome koliko me je intimno rastavio, a zatim i sastavio ovaj film, o tome sam već pisala, kao i o fenomenalnom performansu Paula Mascala koji je zbog ovoge uloge nominovan za svog prvog Oskara, pustiću da o njemu ovoga puta priča sama rediteljka.
„Aftersun“ je donekle autobiografski, ali svakako prvi dugometražni film škotske rediteljke Charlotte Wells. Zahvaljujući Festivalu autorskog filma, razgovarala sam sa njom o bojama u ovom filmu, tehnici pripovedanja i naravno o detinjstvu, roditeljstvu i malim situacijama u kojima se ništa ne dešava, a u stvari se dešava sve.
Ovo je tvoj prvi dugometražni film – da li je takođe prvi put da se baviš temom koja je inspirisana tvojim ličnim iskustvom i kako si odlučila da se baviš ovako intimnom temom?
Mislim da su svi moji filmovi bili ovako lični, čak i oni koji narativno deluju najviše distancirano. Uvek pišem iz nekog vrlo ličnog ugla i koristim film kao način da se izrazim. To je počelo još u mojim kratkim filmovima i iako su oni narativno udaljeni u različitim stepenima od mojih ličnih iskustava, uvek stvaraju neko lično osećanje, a mene film najviše i interesuje kao način izražavanja specifičnih osećanja.
DV snimci tvom filmu daju divan ton, a kolor korekcija celog filma je tako precizna. Koja je bila uloga ovih snimaka, da li si zadovoljna kako su ispali i kako se osećaš kada ih vidiš? Mislim da su trenuci koji naročito dobro prenose osećanje bliskosti upravo ti kada sami glumci drže kameru.
Da li sam zadovoljna kako je ispalo – jesam. DV snimci su bili baš zabavni za snimanje i imali smo dosta slobode – ne onoliko slobode koliko sam mislila jer i dalje je cela filmska ekipa pristuna na setu veći deo vremena, ali glumci su sami držali kameru i pravili te snimke. Uglavnom smo imali scenario za te scene, ali bilo je i nekoliko improvizovanih koje su bile rezultat Polovog i Frenkinog zafrkavanja. Ti snimci možda izgledaju nesređeno i sirovo, ali tako i treba da izgledaju. Na setu smo imali monitor povezan sa tom kamerom i to je izgledalo jako čudno, kao portal u prošlost – gledali smo sliku koja izgleda kao da je iz 1990ih, a okruženi smo 2021. godinom, tako da je sve bilo vrlo nostalgično i bila sam vrlo uzbuđena kada sam videla te snimke. Čim smo ih videli na setu bili smo ubeđeni da će to funkcionisati u filmu. To je bio način da dodamo još jedan sloj filmu, kao način da se izraze različite perspektive likova. Takođe ima i neku vrstu faktografske uloge, pomaže da se popune praznine u narativu. Hvala mnogo za pitanje o kolor korekciji, mnogo vremena i truda smo uložili u taj aspekt filma. Greg, direktor fotografije, i ja smo za osnov uzeli naše sopstvene slike sa letnjih odmora iz detinjstva, a onda nam je Ket Rejš koja je već radila kolor korekciju na dva moja i dva Gregova filma pomogla da to sve izgleda kako smo zamislili. Imamo zaista lepu konitnuirano saradnju sa njom. Mnogo smo vremena proveli radeći zajedno i mislim da se zaista isplatilo.
Paul Mascal je sjajno izneo svoju ulogu, i dobio nominaciju za Oskara za ovaj performans, koji je po meni revolucionaran u predstavljanju osećanja muških likova. Kako je izgledalo raditi sa njim? I zašto si odabrala baš njega za ulogu Kaluma?
Proces pisanja ovog scenarija je dosta dugo trajao i nikada nisam imala nekog konkretnog glumca za tu ulogu na umu iako jesam razmišljala o tome ko bi mogao to da izvede. Svi smo bili više fokusirani na to da prvo odaberemo glumicu za ulogu Sofi, nismo mnogo razmišljali o Kalumu. Razmatrali smo različite opcije, uključujući ljude koji nikada ranije nisu glumili. Kada je neko spomenuo Pola, odgledala sam sve gde je glumio do tada i sećam se da sam bila jako uzbuđena jer je delovao kao savršen izbor. Međutim, onda su mi rekli da je zauzet i pomislila sam – ovo je poslednji put da se vežem za nekog glumca dok još ne znam ni da li ima vremena da učestvuje na projektu. Ali onda smo mi pomerili datume snimanja i ispostavilo se da je Pol slobodan. Imali smo baš dobar, konstruktivan sastanak i osećala sam se kao da smo se dobro povezali i da je on osetio povezanost sa scenarijem i da je baš bio voljan da se potrudi da oživi lik Kaluma i došao je na sastanak baš spreman. Onda su se on i Frenki upoznali i on se baš trudio da joj se dopadne, a ona je ostala hladna, tako da je to bilo jako smešno posmatrati.
Ovo pitanje baš želim da ti postavim, jer je jedna od većih dilema koju istražujem. Šta misliš – da li roditelji više idealizuju svoju decu ili deca roditelje?
To je jako dobro pitanje. Mislim da se i jedno i drugo često dešava. Dok smo imali tek neke prve verzije likova, bili smo jako fokusirani na to pitanje, a vremenom mislim da nam je postalo malo manje važno nego što sam želela da bude. Ali sećam se da sam mnogo razmišljala o tome kako Kalum idealizuje Sofi u kontekstu toga što je jako mlada i dete i da je vidi kao fizički nezrelu, ali i pored toga očekuje da je emotivno i intelektualno zrela. To je takođe u neskladu sa Sofinom sopstvenom slikom o sebi i njenom željom da kroči u pubertet dok je u srcu još uvek dete, ali to se i menja kako se njihovo letovanje bliži kraju. Mislim da isto važi za njenu sliku o Kalumu kao savršenom ocu koja manje-više ostaje ista tokom celog letovanja. Ima tu uspona i padova, ali veliki deo te perspektive dolazi od odrasle Sofi koja na njihov odnos gleda sa distancom od 20 godina. Mislim da se ova idealizacija i posledično razočaranje dešavaju sa obe strane.
Hvala mnogo na razgovoru!
