Ako iole poznajete Žolta Kovača, ne možete da ga ne volite. Ovaj beskrajno šarmantni vizuelni umetnik iz Beograda, zaista je retko dobra pojava na našoj umetničkoj sceni, gde već 25 godina zauzima mesto vrlo specifičnog i prepoznatljivog rukopisa koji neguje u svojim delima. Rođen je u Pančevu 1975. godine, da bi po završetku Matematičke gimnazije, upisao Fakultet likovnih umetnosti u Beogradu, odsek slikarstvo, na kom i magistrira 2002. i doktorira 2016. godine. Izlagao je na preko 20 samostalnih i više grupnih izložbi u zemlji i inostranstvu. Radi kao profesor u Visokoj školi strukovnih studija Beogradska politehnika, suosnivač i urednik je online magazina za savremenu umetnost Supervizuelna, a najveća trivija je da je svirao bas gitaru u alternativnoj grupi Jarboli. Vrlo rado se bavi i grafičkim dizajnom. Od njegovog početka “Umetnost je ponekad pravo osveženje”, preko “Slika suvišnih informacija” ili “Preživati rad” sa Branislavom Nikolićem, njegova najnovija izložba “Besckonceptnost” nedavno je otvorena u galeriji B2 u Balkanskoj ulici, gde ponovo i sasvim neočekivano iskače iz svog manira i poigrava se sa trenutnim stanjem stvari – i globalno i lokalno. Njegov imaginarni svet je poprilično bogat i drugačiji, samim tim što je svesno odlučio da živi kako mu dune, ali punim plućima, uprkos pandemija koja i dalje traje, jer kako sam kaže karijera nije nešto što baš možeš da zagrliš ujutru kada se probudiš. Porodica ipak jeste.
Najpre, kako se držiš posle godinu dana ove sulude situacije s koronom? Kakvu masku furaš?
Držim se kako moram, ne mogu da se žalim previše, uspeo sam da se sačuvam. Astmatičar sam, umereni, nije da imam prevelike probleme sa tim, ali se meni i običan virus spusti na pluća, pa mi nije do eksperimentisanja sa koronom. Dva puta sam vakcinisan, evo, prošlo je tri nedelje od druge vakcinacije kineskom vakcinom. Sa druge strane, pandemija je nešto što je značajno promenilo pravila i uticalo na nas, i ima momenata kada se osećam skučeno i sputano. A onda pokušam da prihvatim da je situacija takva kakva je i krenem nešto da radim. Trenutno furam crnu KN-95 masku, sa filterom sa strane.
Kako se snalaziš u svetu društvenih mreža? Da li misliš da umetnost može da zaživi tamo?
Umereno se snalazim na društvenim mrežama. Davno sam odlučio da na mreže kačim samo svoje umetničke radove i da promovišem svoju umetnost. Ne vidim razlog da kačim bilo šta drugo. Ne provodim previše vremena na mrežama. Nemam potrebu da kačim bilo šta iz privatnog života. Ponekad krenem da listam feed-ove, ali se veoma brzo smorim i pomislim da zaista ne moram da znam šta drugi ljude rade. A opet, umetnost može da stigne do više ljudi na mreži, to je činjenica. Džabe je umetnost koju niko ne vidi, pa zato koristim mreže za te potrebe.
I za kraj, kako da se ne poludi?
To svako mora da smisli za sebe, pa živimo u doba ultra individualizma i beskonceptnosti, nema više kolektivnih rešenja. Moj recept je sledeći: tri puta nedeljno da se ide na trčanje, povremeno da se radi joga, vežbe disanja i tako to, meditacija pola sata svako veče, grliti se svakodnevno, a mora i da se radi nešto smisleno. Ovo poslednje je najteži deo, ali izvodljivo je. Kao što rekoh, ideja i smisla više nema spolja, moramo ih naći, odrediti i izgraditi za sebe i ljude sa kojima živimo.
