Pre neki dan sam videla sličan naslov ovom koji čitate. Kao dete devedesetih i odrasla osoba sa popriličnim stažem prevaspitavanja sebe same, naravno da sam kliknula. Ne da bih pronašla “nešto novo na šta da prebacim odgovornost” za sve što mi se ne sviđa u današnjem svetu, već zato što mi, na prvu loptu i bez razmišljanja, te devedesete u kojima filteri i svakodnevna bujica editovanih fotki tela koja letuju na Instagramu nisu imale nikakve veze sa opsesijom savršenstvom. Naprotiv, devedesete mi deluju nekako naivno i nevino u poređenju sa svim ovim danas. Izgleda da me je ponela opšta (neopravdana?) nostalgija u kojoj se zle stvari brišu zarad ušuškanog osećaja sentimentalnosti. Izgleda, isto tako i to mi ne služi na čast, da sam postala površna pošto mi na prvu loptu nije bilo jasno o čemu će biti reč.
Gen Z ne razume baš do kraja gnev milenijalaca i opštu dreku o body positivity/neutrality pokretima na društvenim mrežama, zašto smo toliko ljuti na lažne racepte za postizanje kojeg god trenutnog savršenstva kome se teži i na kojima se debelo zarađuje, zašto nam idu na živce lica editovana do tačke neprepoznavanja, na filtere. Evo, na primer, ja sam na svom telefonu isključila koju god automatsku beautyfying opciju koju imam ali moja koža i dalje na fotkama ne izgleda kao u stvarnosti (nije da se preterano žalim ali me ipak malo nervira, pogotovo kad ne mogu da pošaljem realnu sliku svom dermatologu).Sa druge strane, za primer, jedna od devojaka koja radi u našoj redakciji više ni ne konta koliko je lepa nego sa svojih dvadesetak priča o tome da treba da iskosi obrve koje su već prirodno iskošene i da joj način na koji svoje fotke edituje (a koji je fakat prelep i prirodno izgleda) na duge staze pravi više štete nego koristi. Pardon, ona štetu ni ne dijagnostikuje, pogotovo ne kao posledicu štetnog spoljnog faktora.
No, ovo što oko sebe gledamo danas, nije se tu stvorilo baš danas, niti preko noći. radi se o logičnom, moglo bi se reći i neizbežnom sledu, koji je skretanje u pravcu u kom trenutno ide zaista dobio u toku devedesetih.
Da se ne lažemo, spoljni faktori su upravo to, spoljni. Ne može se odgovornost prebacivati isključivo na njih ali ne mogu se ni zanemarivati. Poricati ih bi bilo isto kao da odbijate da obučete jaknu ili uđete u nekakav zaklon na mećavi. Naravno da je na vama kako ćete se od nje zaštititi ali činjenica da je mećava ta koja uslovljava šta ćete i kako uraditi – a samim tim i preživeti – jeste nepobitna.
I da, ispada da kolektivni bes dela moje generacije prema iskrivljenim standardima lepote, zaista svoje korene vuče iz tih “idiličnih” devedesetih. Navodnici na stranu, one to zaista i jesu bile na svoj način ali ne u većoj meri nego što je to bilo koja epoha nekom ko u njoj odrasta i traži uzore. Nisu devedesete u modi i pop-kulturi bile čisto zlo, daleko od toga (i dok sam živa ću propovedati žitije po Madonninom Vogue-u) ali daleko su od naivne i nevine slike koja se oko njih danas plete, baš kao što ni osamdesete u Jugoslaviji nisu bile ruže, zveće i proleće u kom su zajedno sa jednorozima skakutale Magi i Sonja Savić.
Ne. Devedesete su prva dekada u kojima je društvo otišlo predaleko u propagiranju nerealnih i nezdravih standarda lepote. Ako vam na pamet padaju korseti i olovna boja da lice bude bleđe, to nije dovoljno dobar argument. Iako je nepobitno da su standardi o kojima pričamo uvek donekle bili nerealni, oni su uvek podrazumevali tzv artifice i pomagala koja su se jednostavno podrazumevala. Od gorepomenutog korset i otrovne šminke očekivalo se puno ali kao od nečega što žene koriste. Ne od toga šta žene jesu. (Kasne) devedesete su otišle tu jednu katastrofalnu stepenicu dalje posle koje ništa više nije bilo isto. Heroin chic nam je servirao rebra, nepostojeće grudi pored kojih većina izgleda preveliko, rupe između nogu, trbušnjake koji nisu toliko rezultat treninga već jednostavne činjenice da telo jednostavno nema na sebi masti. Telo, ne pomagalo ili aksesoar. Golo telo koje gledate kad sebe gledate u ogledalu. A zatim su tu jednu „vrstu“ tela nametnule kao imperativ lepote.
Problem leži samo u tome. U nametanju imperativa.
Nemam ništa protiv mršavosti dokle god je u skladu sa nečijom prirodom i građom. Imam kumicu koja pije pivo i potamani sve slatkiše svojoj deci ali i dalje jedva premašuje 50 kilograma na svojih 170 cm visine, a kao neko ko je trenirao atletiku i prirodno je tanak, ima prelepe noge, imo. Sa druge strane, imam jako protiv da me neko sistematski ubeđuje da su jedino njene noge lepe. Da se jedino rebra koja ispadaju vredna ljubavi. Jer da se ne lažemo, o tome se na koncu radi. O ljubavi.
Ali ne o tome da li smo vredni ljubavi onih koji nas privlače. Već o ljubavi prema sebi samom.
Puno puta sam iz drugih razloga citirala Balaševića i njegovo „Je..e se devedesete“, evo sad ću prvi put i zbog ovoga.
