Znala sam tačno koje fotografije sam želela za ovaj članak. Zamrznuti kadrovi ređali su se u mojoj glavi. Filmovi, nekadašnji magazini, spotovi i plakati… Jedva sam pronašla tek po koji od njih i to u lošoj rezoluciji. Priznajem, psovala sam naglas.
Nisam jugonostalgična po pitanju stvarnog života zbog toga što mi je teško da budem nostalgična za vremenom koje nisam mogla da doživim ikako drugačije nego kroz prizmu malog deteta i tuđa sećanja, a imam i dovoljno pameti da znam da se svako vreme čini tamnim onima koji u njemu žive.
Kako drugačije, ako ne tamom, objasniti mnoge autentične i beskrajno vredne ljude na tadašnjoj sceni? Danas, kada se sa ružičastim naočarima govori o nekom “zlatnom dobu” u kom je Oliver Mandić bio Boy George pre Boy Georgea (ili bar istovremeno) i u kom je Magi Stefanović bila Charlotte Gainsbourg pre Charlotte, taj ružičasti romantičarski veo prekriva vagone i vagone nesreće koje su ti isti ljudi vukli za sobom. Ako mislite da dramatizujem, hajde da nabrojimo ko je od kultnih ličnosti tog vremena uopšte živ i u kakvom su stanju oni koji jesu. Čast izuzecima.
Ali. Postojala je jedna kreativna generacija iz tog poslednjeg perioda “kada smo bili svet” koja je radila stvari iz stomaka. Nevazano za to šta se posle dogodilo, svaki od njih bez izuzetka, isijava osećajem da prirodno pripadamo svetu ali uvek na svoj način. Baš onako kako bi trebalo da bude. I tu na scenu stupa ona nerealna i moćnija nostalgija, nostalgija za snom.
Ona je jedan od glavnih pokretača savremenih trendova. Ne postoji ama baš ni jedan koji nije u njoj ukorenjen, a ovo stanje više ni nema smisla posmatrati dobrim ili lošim već jednostavno trajnim. Tako je u muzici, u filmu, modi, dizajnu… Moda konkretno može i da vas ne interesuje ali teško možete da joj pobegnete. I zato kad pogledam bilo koji noviji look book, neki stvarni ili virtuelni izlog, kao i to šta bi se sve moglo podvesti pod #inspo, od japija i filmova poput “Zaposlena devojka” i “Breakfast Club”, boginje Sade pa sve do minimalizma devedesetih i CBK, kristalizuje se jedna estetika: “naših osamdesetih”.
Koliko smo to osvestili? Čini mi se, nedovoljno.
Čini mi se, isto tako, da im dugujemo mnogo.
Pričamo o ljudima koji su se bavili svim društvenim temama tog vremena koje je posle delovalo ružičasto iz perspektiva ratova koji su usledili, ali je dok je trajalo, bilo trulo iz sopstvenih razloga, a oni su svi stajali na crtu toj truleži, svako na svoj način. Objasnite mi gde je logika u tome da je jedan gorepomenuti Oliver Mandić početkom osamdesetih na sebe mogao da stavi šta mu padne napamet i da, iako kontroverzan, osvoji ne samo tamo neku (hermetičnu) kritiku već i najregularnije ljude. Najiskrenije nisam sigurna da bi takva estetika ali i reči danas mogle da prođu u Srbiji. Iz nekog razloga, pak, pola high street ponude danas izgleda kao da je ispalo iz njegovog ormara.
Još više bismo se mogli zakačiti za ormare Magi Stefanović, Sonje Savić ili Anice Dobre. Njihove fotografije kao da je neko pokrao ne samo za strane kampanje za neku xy sezonu, već su bukvalno ono što nazivamo ikonama stila. Ne šalim se kad Magi nazivam Charlottom pre Charlotte, a dovoljan je jedan pogled na nju kako sedi na podu u oversized kaputu pa da se zapitate od koga ste to ceo život prepisivali i čemu, ako od nje niste? Bele majice bez rukava, kosa kakvu se horde žena trude da imaju, visoke farmerke nabrane u struku… Sve to je ona i sve to je mnogo više od “komada” – to je Ličnost. Sa velikom početnim slovom. Isto važi i za Sonju i njene kožne jakne, kape i farmerke. Anica Dobra, najklasičnije lepa od njih tri, je poput lekcije iz stila 1 na 1. Gledajte je u akciji u bilo kom filmu i izazivam vas da posle toga odolite potrazi za komadima koje ste na njoj videli ili tome da odsečete šiške.
Nažalost, ovo vreme nije dokumentovano na onaj način na koji smo navikli. Najbolje ćete ga upoznati gledajući filmove i spotove, koncerte, po koji intervju koji je neko prebacio u formate koje sad kolektivno konzumiramo. Fotografije su katastrofa, ne ulećite u moj pakao sa početka ako vam nije nužno odmah. Ionako je sve u pokretu, glasu i očima.
Mogu da vam ponudim prečicu: pustite sebi „Kako je propao rokenrol“. Film koji sam gledala tek koju godinu nakon što je izašao ali koji je već tada delovao kao iz drugog sveta. Na skali od 1 do 10, dala bih mu najmanje 15. A zatim pređite na sve ostalo – uključujući i odeću – i ona je ogledalo duše.
