U poslednje vreme, a naročito sada, kada živimo u ovom konstantnom zemljotresu od realnosti, sve više shvatam koliko su reči bitne. Koliko mogu biti snažne, potresne, pogubne, ružne, odvratne, nebitne, silne ili pak razorne. Jednom rečju, reči su sve što imamo. Kao da bez njih ne bi ništa postojalo, kao da bi se sve srušilo, nestalo, prestalo, ako bismo prestali da govorimo. Sve bi izgubilo smisao ako bismo prestali da razmenjujemo misli i trudimo se da objasniimo kako se osećamo.
Međutim, da li je uvek tako i da li tišina nekada govori više od pukog blebetanja, koje često služi da se popuni neverovatni strah od trenutaka kada iz bilo kog razloga nastane potpuni muk?
Sećam se vrlo dobro jedne večeri kada mi je Svetlana Ceca Bojković, naša proslavljena glumica, objašnjavala i davala savet šta treba govoriti ljudima nakon premijere. Misli se na glumce, reditelje i ostale koji su učestvuju u stvaranju jedne predstave. Ne znam uopšte kako je ta tema došla na tapetu, ali sasvim sam siguran da sam je sam i pokrenuo, pokušavajući da joj opravdam nivo svoje anskizonosti u trenucima kada treba čestitati nekome, čak i onda kada vam se ništa što ste videli nije dopalo. Uzela je svoje piće dramatično u ruke i mirnim tonom rekla: “Samo recite da nemate reči.” Bio sam najpre zbunjen, nisam ni znao na šta to konkretno odnosi, pa sam pitao za pojašnjenje. Nije joj bilo teško da mi ponovi i doda da u svakom slučaju, svidela mi se predstava ili ne treba reći da ste ostali bez teksta. I dalje sam po malo zbunjen, s obzirom da su me u kući uglavnom učili da govorim istinu, međutim, kako vreme odmiče, sve više mislim da je to jedino ispravno što čovek može da kaže na bilo koju temu, a posebno na neuspelu pozorišnu izvedbu.
Reči su zaista snažno oružje, oduvek, pa i sada kada mislimo da generacije koje dolaze ne govore bog zna koliko i bog zna šta, da se komunukacija mnogo više odvija šifrofano, uz pomoć emotikona i skrivenog značenja lajkova.
Čini se da upravo sada, kada svako od nas pokušava nešto da kaže, reči imaju izvesnu težinu. Ne znam da li ste primetili, ali u svetlu svih ovih događanja koji su preplavili svačiju svakodnevicu, reči i određeni izrazi su sasvim promenili svoje značenje ili smisao. To vam tek dođe do mozga kada ih izgovorite, pa shvatite da možda nije prikladno da tako nešto i izgovarate, baš sada, ovde, na ovom mestu, pred određenim ljudima. Pri tom, nije da se radi o nekim zabranjanim frazama ili određenim prostotama kojima obiluje naš jezik, naprotiv, neke sasvim obične reče postale su neadekvatne. Nepotrebne. Ako hoćete i degutatne.
Tako opet dolazimo do zaključka da je najbolje držati jezik za zubima. Nije da se radi o nekoj vrsti autocenzure, jednostavno, čini se daleko pametnijim i uljudnijim, neke misli zadržati za sebe, uprkos eri u kojoj živimo u kojoj je misao postala zaista jeftina roba, koja se deli na svakom ćošku za dž. Doduše, lako je zvučati pametno, ali pitanje je da li to zaista i jesmo u hiperprodukciji raznoraznih stavova, anonimnih i onih koji to nisu. U bujici takvih reči, gubi se nit, reklo bi se, povod zbog čega je nešto rečeno i izgovoreno, i zapravo nenadano shvatate kao da pričate sami sa sobom. A to nije uvek lep osećaj, jer ipak, koliko god se to danas olako preporučuje, ostati sam sa sobom u društvu, u većini slučajeva nije baš najprijatnije iskustvo.
Nisam baš najpametniji ovih dana, a i često sebe uhvatim kako prebrzo nešto izgovaram, a posle se kajem, jer zaista ne razmislim o tome šta želim da kažem. Mislim da je nastupilo vreme kada je zaista bolje izvagati ono što nam leži na srcu, jer u žaru raznoraznih rasprava koje se rasplasavaju iz dana u dan, teško je sagovornike ubediti da niste mislim na to i to. Ili možda bolje da parafraziram starog dobrog Duška Radović, koji je u jednom navratu rekao da bi do daljnjeg govore trebalo zabraniti na neko vreme, kako bi svako mogao da uradi ono što je hteo da kaže. Bojim se da je debelo u pravu.
