Opšte je poznato da se velika spremanja kuće i uma prave minimum dva puta godišnje. Prvi put na proleće kada vazduh jednostavno miriše na novi početak, a sve naokolo nas poziva da se oslobodimo viškova i prošlih tereta i poletimo slobodni u duže dane i uzbudljivo leto. Drugi put pred Novu godinu, kada uz pojačanu potrebu da uđemo u novi početak olakšani za sve ono što nam ne treba, želimo da što više i materijalno i mentalno teškog i beskorisnog, ostavimo u prošloj i zaboravimo. Istina je da se to nikada ne desi onako bombastično kao što smo zamišljali niti donese neke baš u toj meri revolucionarne promene, ali, iz godine u godinu pokušavamo.
Kada krenete da prebirate po stvarima, i punite džakove koji moraju da izlete, vrlo verovatno svima brzo postane jasno da ste jako mali procenat tih trica i kučina sami kupili. Oni su brižljivo formirane kolekcije gluposti koje primamo i sakupljamo o različitim značajnim događanjima već godinama, i police, fioke i komode, predstavljaju gotovo sakralne prostore na kojima poklonski škart zauzima svoje istaknute pozicije i pušta korenje, samo zato što nemamo dovoljno srca da ih se rešimo. Ipak je metalna ćasica stigla od tetke koju nismo dugo videli, šolja sa korpo događaja istina jezivo ružna ali zgodna, a sapunčić kojim ne može da se opere ni lutka a kamoli osoba, nekako drag jer je sa mesta na kom nikada nismo bili.
Zbog svih tih emotivnih povezivanja i opravdanja, daleko značajnije od “ostavljam ili bacam?” pitanja tokom procesa prebiranja je pitanje kako sprečiti da se tona gluposti opet nagomila do sledeće Nove godine?
Za početak važno je ući u srž problema a to je da najčešće prihvatamo sve što nam se da ili ponudi iz straha da ne povredimo ili uvredimo osobu preko puta činjenicom da nam se nešto ne dopada. To nije baš sasvim logično jer to što neko nema dobar ukus za poklone ne znači da ga manje volimo, a treba imati na umu da mnogi poklanjaju samo zato što im je glupo da “dođu praznih ruku”. To znači da ni oni sami ne ulažu previše truda i razmišljanja u odabir nečega što može stvarno da bude korisno, i zašto bi onda onima sa druge strane bilo glupo da to isto odbiju? Pa, zato što prosto i jednostavno jeste čudno preteško, ali ako ništa drugo ove godine valja razmišljati barem u smeru praktičnosti i možemo sprečiti navalu sitnica tako što ćemo uvesti novo pravilo koje se zove: “Ovog Božića/Nove godine, nema stvari”. Stavite veto na kupovinu materijalnih sitnica. To će možda značiti da će familija početi da se pojavljuje da teglom džema ili meda, a prijatelji sa flašom pića umesto loše odabrane knjige koju nećete pročitati. A to zapravo uopšte nije bezvezan scenario. Potrošno je, korisno, a i donosi uživanje.
Mora se krenuti od negde, i to korak po korak, jer ruku na srce, svi duboko u sebi znamo jednu bolnu istinu. Nema ama baš nikakvog načina da se ovo odradi sasvim ljubazno i fino, ako ništa drugo a ono zato što smo od malih nogu svi naučeni da se “poklonu u zube ne gleda” i da oni kao takvi nisu ni važni.
I nisu, zaista aspolutno i totalno nisu, ali je važno da nagomilavanjem različitog sadržaja koji nam stvarno ne treba samo dodajemo nepotrebne note šumovima i haosima i u prostoru i u glavi. Nije svaka plišana igraška preslatka i baš velika uspomena, niti nam trebaju sve te porculanske figurice, niti odeća koja nam se ne dopada. Zato samo treba biti jasan. Barem sa najbližim krugom ljudi sigurno svi imamo mogućnost da kako se približavaju praznici ili rođendani skrenemo pažnju na ono što im se dopada ili nam je potrebno. Ostalih što se tiče, samo biti čvrst. Ili dosledan i neprestano usputno ponavljati šta volite šta ne, da postane sastavni deo vaše ličnosti.
Verovatno da će se vremenom, i pre nego što išta izgovorite naći neko ko će umesto vas obaviti „prljavi posao“ i reći nešto poput “znaš da ona mrzi te džidžabidže” ili “znaš šta misli o tome” i sprečiti katastrofu na vreme pre nego što još jedna mini replika amfore sa letovanja u Grčkoj pronađe put do vaše police.
Nije uopšte toliko strašno, samo treba malo vežbe.
