U svetu svakog minuta od gladi umre 11 osoba. Pored toga, u prethodnih nekoliko dana su se kao posledica klimatskih promena desili požari u Kaliforniji i Velikoj Britaniji, poplave u Nemačkoj Belgiji, Bangladešu i Mozambiku, do sada nezabeležene temperature u Kanadi i Rusiji. U tom istom svetu, radnici veoma često ne dobijaju svoje plate, ali “Idemo na Mars” ostaje kolektivna opsesija. Ko je rekao: “Hleba i igara”? Univerzum me je oduvek opčinjavao, i isto tako ću se uvek diviti svakoj naznaci pomaka civilizacije, otkrića i progresa i ljudi koji iza toga stoje. Ipak, mislim da je došlo krajnje vreme da spalimo parolu brže jače bolje, da zastanemo i pogledamo iza sebe, jer tamo smo ostavili sve ono zbog čega više nema nikakvog smisla gledati u budućnost, osim ako ne uživate u pogledu na smog, posečene šume i prazna korita reka.
Ono što treba da nas zanima jeste neprivlačno, neinstagramično ili zahteva previše truda. Zato smo odlučili da probleme kojima treba da se bavimo ostavimo negde tamo gde nam se pogledi ne susreću. Daleko od očiju, daleko od srca. Jeff Bezos nesumnjivo je otišao dovoljno daleko. Oprostite svi lajf koučevi, ali mislim da se prošlosti itekako treba vraćati, ako mislimo da naučimo nešto o sadašnjosti. Jer, koliko god nas ne privlačila ideja da pogledamo u deponiju individualnog i kolektivnog smeća i nesvesti koje neizostavno idu u paru, a koju za sobom ostavljamo, količina istog se nagomilala u tolikoj meri da nas sapliće čak i u koračanju ka budućnosti. Mrvice empatije rasule su se negde po tom đubretu i ne izgleda kao da neko ima nameru da ih pokupi. I, ma koliko romantizacija stvarnosti bila pogrešna, verujem u svet u kome ih ipak skupljamo i smeštamo u svežu zemlju koja će im pomoći da rastu.
Pozdravljam strast, snove i ideje Jeff Bezosa, kao i svakog drugog ljudskog bića na planeti. Ali, dragi Jeffe, nedopustivo je da otelovljuješ svoje snove nauštrb onih koji su ti to obezbedili, a koji se bore da prežive puku stvarnost. Dok negde na nebu budeš pio šampanjac, seti se da na Zemlji ostavljaš hiljade koji zbog niskih zarada moraju da koriste državnu pomoć kako bi se prehranili. Nemoj da se cimaš da doniraš 0,05% svog bogatstva u cilju zaštite životne sredine, ako ćes svojim izletom na Mars ostaviti karbonski otisak koji nikakva suma novca ne može da spere. Stvarno ne mogu da se radujem raketama i novim tehnologijama koje najviše doprinose pothranjivanju iskrivljene potrebe da nam “treba još ovo” da bismo __________. Neće nam biti bolje sutra kad odemo na Mars ili otkrijemo novu planetu. Biće nam bolje kada svako počne da preuzima odgovornost, prevashodno za sebe, a onda i za svet oko sebe.
