Pitanje i odgovor koji su pokrenuli lavine polemika i naterali nas na preispitivanje
“Hvala na pitanju. Nije puno ljudi pitalo da li sam okej, a to što proživljavam iza scene je vrlo stvarno”, rekla je Meghan u intervjuu nakon čega je Tom Bradby, koji ju je intervjuisao, konstatovao: “Da li bismo onda mogli reći da zapravo nisi okej? I da je bila borba?”. “Da”, rekla je Meghan, a ovaj deo dokumentarca “Harry & Meghan: An African Journey” snimanog, kako naslov i kaže, tokom njihove posete Africi je postao onaj deo koji smo najčešće viđali po mrežama u poslednjih nekoliko dana.
Mnogi će reći da je to i bila poenta, govoreći o tome kako smo se svi koji smo osetili iskrenost i problem o kojem Meghan priča samo upecali na dobro sproveden marketinški trik, podsećajući uz to i da je Megan ipak glumica i da ima ozbiljnu PR mašineriju iza sebe. S druge strane, ja iskreno ne vidim zašto je to uopšte bitno. Da sam sjajan target za mnoge marketinške manipulacije, jesam, i hvala na pomoći, ali to već i sama znam. Obično mi treba par minuta da protresem glavu i zapitam se zašto, kako i zbog čega, da bih se resetovala i vratila u kritički state of mind, nakon što se obično iz prve upecam na ono na šta je i trebalo da se upecam. Ovaj put međutim, ma koliko ponavljala dobropoznatii trik osvešćivanja, i uprkos tome što sam se nekoliko puta distancirala i podsetila svega, umesto problema dobro osmišljene PR strategije, daleko pre vidim drugi problem. Pitamo li se dovoljno da li smo okej? Slušamo li jedni druge kad nismo? I imaju li svi jednaka prava da ne budu?
Da se razumemo, nije uopšte začuđujuće da Meghan realno prolazi haos. Mlada mama, pred novim životnim izazovima, novom svakodnevicom, deo kraljevske porodice, i na stalnoj meti britanskih tabloida, koji je bukvalno razapinju – od toga kako izgleda posle trudnoće (normalno, kao i svaka žena posle trudnoće) do toga da ne zna kako da drži bebu. Začuđujuće je to koliko se, za razliku od konstantne priče o tome ko šta radi pogrešno, malo priča o svim onim stanjima kada iz ovog ili onog razloga nismo dobro. Ne priča se o tome da nije okej što je “okej” jedini pretpostavljeni odgovor koji se očekuje kada te neko pita “kako si?” kao ni o i tome da materijalni status ili javna pozicija apsolutno ne igraju nikakvu ulogu u tome da je nekad prosto teško. “Privilegovani” nemaju privilegiju da budu loše… Osim što imaju, i što to ne bi trebalo da bude privilegija jer “i bogati plaču zašto ne…”. Štaviše, nekada je to i dodatni teret budući da se privatno i javno telo, vrlo često i lako, danas izjednačavaju, i spajaju u jedno. I te kako javno (!), kome je oduzeta sva ljudskost i koje je na meti konstantnih kritika, preispitivanja i udaraca. A ispod njega je kao i u svakom drugom slučaju bilo gde, ikada na svetu, samo obično ljudsko biće.
I naravno da postoje milioni ljudi koji su u goroj poziciji od one gde si poznata ličnost koja je usput i deo kraljevske porodice, ali ako ne prestanemo da upoređujemo i delimo ljude na one koji imaju prava i one koji nemaju, onda ćemo zauvek ostati zarobljeni u nekoj vrsti nejednakosti i nekom obliku privilegija, i odnositi se prema pojedincima ne kao prema ljudima nego pozicijama i titulama. Stavljanje stvari u perspektivu nekada može da pomogne ali “dramiš”, “preteruješ”, “nije to baš tako strašno” i “postoje i gori problemi od t(v)og” su izjave koje su u svojoj suštini izuzetno štetne. Ne možemo znati kako se neko zaista oseća, a umanjujući važnost stanja koje prolazi jedino što mu poručujemo je da iz ovog ili onog razloga nema prava da se oseća kako se oseća. Nema prava na negativne emocije jer su one rezervisane za nekog drugog kome je teže, a možda ni za njega jer uvek postoji neko kome je još gore. Tom logikom vraćanja unazad ne znam zaista gde se dolazi i šta je prapočetak. Društvo svakako da ne pomaže jer ne ohrabruje ispoljavanje negativnih emocija, i pati od ozbiljnog pomanjkanja brige, a kada si slučajno još i žena u tom istom društvu onda po difoltu moraš biti okej, nasmejana i zadovoljna, jer nažalost uprkos svemu nismo odmakli dovoljno daleko od takve percepcije. Samo nek je osmeh, makar i lažan. U svim drugim slučajevima si na negativnoj strani spektra, sa bezbroj tome adekvatnih atributa.
Tako, pošto je društvo gotovo zastrašeno od negativnih emocija i reakcija, zapravo jedini pravi odgovor je suočiti ga sa istim. Ne cenzurisati emocije nego prosto reći da stvari nekada stvarno nisu okej, da smo tužni, umorni, zbunjeni, razočarani. Da ne znamo šta nam je, niti šta bismo i kuda, da nemamo pojma da li radimo dobro ono što radimo, i da to što na papiru imamo sve ne znači da se tako i osećamo.
I da svaki put kada pomislimo za njega ili još češće na nju da “ni ne zna šta su pravi problemi” napravimo mali reality check da je ta rečenica opasan i okrutan problem koji nas samo vraća unazad. Svi problemi su pravi problemi, a umesto hijerarhijskog klasifikovanja, možda samo da više pitamo jedni druge “da li si okej?” i ozbiljno saslušamo makar i na par minuta šta to imaju da nam kažu. Društvo možda ima velika očekivanja i premalo stvarnog saosećanja, ali ako se setimo da društvo činimo mi, ne bi trebalo da bude tako teško izmeniti ga.