Frankie McCoy se pita koliko će karantin uticati na to da se mladi odsele iz gradova
“Vidi ovu kuću”, rekao mi je muž i pružio svoj laptop, negde za vreme desete nedelje karantina. Nešto smo razmišljali o tome da bismo mogli da se preselimo još pre marta ii razgledali smo delove oko Kentištauna i Dalstona odakle bismo lako mogli da stignem do centralnog Londona u kom radimo, kao i da posećujemo prijatelje i porodicu koji u njemu žive i jedemo u restoranima koje vodimo i o kojima pišemo.
“Zove se Stara farma i savršena je. Ima pet spavaćih. Pod zaštitom je. Ima neverovatnu kuhinju. I voćnjak. I povrtnjak. I štalu!”
“A-ha”, odgovorila sam. “A gde je?”
“Lake District” (nacionalni prak u grofoviji Kumbrija, prim. prev)
“Savršeno. Hajde da je kupimo.”
Hahaha, ta ti je super – osim što… Nakon dva meseca provedena u Londonu u stanu koji nema nikakvu otvorenu površinu, selidba iz Londona izgledala je sve manje kao šala. Drugi oko nas već su bili mrtvi ozbiljni. U toku prve nedelje maja, broj pretraga za kućama u ruralnom delovima porasla je za čitavih 68% u odnosu na prvu nedelju marta. Agenti za nekretnine su objavili podatak kako je u maju od desetoro ljudi koji razmišljaju o selidbi, gotovo četvoro naginjalo kućama van grada što je velik porast u odnosu na pre kovida. Kuće u Kornvolu su počele da se kupuju bukvalno na nevođeno. Da li bismo mogli, da li bi trebalo…?
Ne pričamo više samo o ljudima preko četrdeset sa decom koja su već u školi. Milenijalsima život u gradu više odjednom ne deluje ni upola svetlucavo kao do sad. Čak i pre korone, prosečna životna dob onih koji se sele van grada pala je sa 47 (iz 2008) na 37 (2018). Da li bi upravo korona mogla biti okidač za masovnu migraciju milenijalsa van Londona? Čim su agenti za nekretnine počeli ponovo da rade negde sredinom maja, moja tridesetogodišnja drugarica i njen verenik koji ima trideset i osam i koji žive u centru Londona, pojurili su da gledaju kuće u Safoku, Kotsvoldsu i sličnim idiličnim seoskim prdelima, a vodila ih je agentica koju su odjednom milenijalsi iz Londona saleteli sa svih strana. Phoebe, moja drugarica i urednica u BURO. UK koja je uvek u toku svega govori mi kako “dečko i ja STALNO pričamo o tome da se odselimo iz Lodona. Stižu mi notifikacije sa sajtova za nekretnine.” Brzo, mislim se. Možda nam ćapi Staru farmu pred nosom. Da li bi jednostavno trebalo…?
A onda su počele da kruže glasine da će najstrožiji karantin da se završi 4. jula. U trenutku kad je naša travica narasla tri centimetra, Boris Johnson je potvrdio popuštanje mera, smanjenje minimalne razdaljine sa dva na jedan metar i otvaranje ugostiteljskih objekata. Moji omiljeni restorani počeli su da objavljuju kako primaju rezervacije mnogo brže nego što je zelena trava mogla da naraste. Prestala sam da gledam u idilične seoske slike starih farmi i nepreglednih brda i počela da organizujem večere i viđanja na piću i posete galerijama sa društvom preko Whats Appa.
Nisam završila sa Londonom, i iskreno sumnjam da mnogi od nas jesu. Možda nam je karantin dao neki nagoveštaj nekog dobrog ćivota u kom ćemo mesiti kolače i saditi cveće. Možda je to buljenje u renoviranje raznih kuća (i ambara i štala) samo bio način da provedemo veče. A sad? Želim da nadoknadim svo izgubljeno vreme u mom voljenom Londonu, da jurcam po restoranima, da jedem i da pijem i da još jednom živim sve ono što ovaj genijalni grad ima da mi ponudi.
Ovj članak prvobitno je objavljen na buro247.com