Reći da ne volim da čekam je što bi se reklo understatement. Nepotpuno iskazivanje i netačno izražavanje onog amalgama emocija, misli i raspoloženja koje osetim kada se nađem u predugim redovima, u kojima sav besmisao sistema, dana, mene, papira, potpisa, neverovatnog niza imena, prezimena, brojeva, lica i predmeta koji me okružuju postane neizdrživo očigledan. Tu me negde na pola puta od ulaza do cilja redovno uhvate sve najgore krize i sumorne misli o vremenu koje stvarno prolazi. Vidim mu svaki minut kako curi, oteže se i sliva niz kazaljke u kategoriju “bespovratno”. Ne propuštam ni jedan, jer gotovo da ne skidam pogled sa sata iznad glava šalterskih službenika u nadi da će možda da ubrza.
Kako vreme klizi, tako počnem da uviđam ritmove između kretanja i samog protoka vremena, slušam kakofoniju glasova, ponekada razvrstavam sitne fleke na zidovima i pokušavam da pogodim njihovo poreklo. Pomislim kako je onima iza šaltera jedino možda još gore, mada mi to ne donosi nikakvu utehu. Naprotiv. Samo shvatim kako smo svi u istom užasu, u kom manje ili više dobro plivamo i obavljamo neke uloge, igramo ne znam čije scenarije i ne znam kojim dobrom, i trošimo sopstveno vreme i prilike za sreću, među zidovima koji uvek izgledaju malo uži nego juče.
Kako god se završilo danas, ja ću sutra opet da odem u neki drugi red da čekam, a oni da razrešavaju ista pitanja nekih drugih ljudi. Sve u svemu ultimativna glupost.
Naravno da nisam usamljena u ovakvom osećanju, niti je ikakva revolucija. To mogu da tvrdim jer mi dosadašnje iskustvo govori da nema te osobe koja uživa u čekanju. Za svog tridesetogodišnjeg života upoznala sam tušta i tma najrazličitijeg sveta i uvek uspe da me iznenadi s kojom strašću jedni vole nešto što neki drugi jednakom snagom mrze, ali oko čekanja su svi složni. Uživanje tu nikada nije opcija, i jedva čekamo da se završi, mada znam da recimo postoje oni koji umeju svoje vreme maksimalno i najbolje moguće da iskoriste čak i pod takvim okolnostima. Ja sasvim očigledno ne spadam u tu kategoriju. Malo zato što se zgražavam imperativa produktivnosti i plaši me ta ideja konstantnog doprinošenja boljitku i napretku i diktatura korisnosti, a malo zato što ne stojim baš najbolje sa fokusom ni inače a pogotovo ne u ovakvim situacijama. Potajno se ozbiljno divim onima koji uspevaju da u gužvama u sred pošte mirno završavaju poglavlje knjige, ili vode ozbiljne poslovne razgovore. Potajno ponekada pomislim da je sve trik i da im se samo dopada kako tako posvećeni izgledaju nekome sa strane.
Za sve nas sa problemom čekanja, prošla godina je bila ozbiljan izazov. Dodatno teška, napeta do ludila, i granica izdržljivosti. Značila je testiranje svih granica i sposobnosti, rastegljivanje svih koncepata, preformulaciju svih mogućih pojmova i kategorija, jer kako kod da okreneš nešto smo čekali. Živeli smo u međuprostoru između “novih zabrana” i “popuštanja mera”, provodili dane između dva zasedanja čekajući vesti iz regiona i sveta i neko lice kojem verujemo i koje će nam reći kako će sve biti u redu.
Čekali da se otvore granice, čekali da stignu vakcine, čekali da se promeni radno vreme, čekali da se vratimo u “normalu”, čekali festivale i koncerte, čekali život.
Mene što se tiče ja sam recimo jedva čekala prvi trenutak u kom ću izleteti iz kreveta pravo u klub iz kog se neću vratiti minimum dva dana i maštala o neverovatnim mogućnostima koje donosi leto. Sada eto kada sve to stvarno i mogu, kada su noći spremne da budu osvojene a jutra dočekana na bilo kojoj tački u gradu, kada mogu da iznojim sve frustracije i teskobe i ostavim ih na podijumu za igru, i kada je za sve o čemu sam maštala potrebno samo da izađem, ja odjednom ništa od toga ne želim. To mi je postalo jasno nakon što sam vikende i vikende provela ni blizu planiranog i tu negde sam shvatila da sam izgleda možda samo navučena na iščekivanje. Ne volim da čekam, ali da iščekujem je već nešto sasvim drugačije. Uživam da se ljuljam dugo i predano i sa sve većim zaletom u tom međuprostoru između onog što se nikada nije desilo i onoga što će da se dogodi, možda. Da razvlačim i prežvakavam sve moguće opcije i potencijalne scenarije, da rasplićem nepostojeće večeri.
A nije to ni tako čudno. Statistika jedne dejting aplikacije ispraćena ozbiljnim istraživanjem kaže da bi samo 1% članova stvarno napustilo svoje partnere iako su svi tu da bi upoznali nekog novog. Upitani zašto, rekli su ili da je misao o aferi samo dobra distrakcija od jednolične svakodenvice, ili da sama ideja o tome predstavlja nešto čemu se vredi radovati. U aprilu 2020. godine, Google pretrage na temu “zašto sanjam svog bivšeg partnera?” su porasle za 2450% u odnosu na prethodnu. Malo ko bi se tu stvarno pomirio sa partnerom, ali ima nečeg u ideji da bi stvari mogle biti drugačije, i jedno i drugo potvrđuje da smo možda kao bića stvarno nerazdvojivi od ideje o iščekivanju i nade da će ono što dolazi biti magično. Ima nečeg ludo uzbudljivog u misli da negde u nekoj realnosti, stvari mogu da dobiju sasvim neočekivan obrt.
Jer, prevariti nekoga stvarno nije toliko zabavno kao razmišljati o tome. Dobiti poručeni paket na kućnu adresu ne znači ništa u poređenju sa iščekivanjem da porudžbina stigne sa drugog kraja planete. Stići na destinaciju jeste uživanje ali malo u odnosu na ono što osećamo dok planiramo, dok projektujemo, dok očekujemo. Što bi rekao Amit Kumar “put nas ne čini srećnim samo dok smo na njemu, već i dok pričamo drugim ljudima šta ćemo sve tamo da radimo”.
Šta ću sve da uradim je kategorija sa toliko mogućnosti i toliko pravaca da je pomalo strašno odabrati samo jednu, a realnost obično to jeste. Jedan put kojim stvari pođu, jedno veče u klubu koje ima svoj početak i kraj, jedna dobra ili jedna loša odluka.
I znam ja opet šta ću sve da uradim, i šta jedvačekamnemogudadočekam i šta me noćima dovodi u blaženi neizdrž. Ono što ne znam je kako da to stanje potraje. Kako održavati sebe u tom među prostoru uzbuđenja, i sa titravim nestrpljenjem hodati po tananoj granici iščekivanja dovoljno sporo da nikada ne stigneš i dovoljno brzo da konstantno odmičeš.
