Priča o usamljenosti, tačnije “pandemiji usamljenosti” u savremenom svetu počela je daleko pre nego što smo ovu reč mogli da čujemo na dnevnom nivou i to na svakom koraku. Iako je ovakva sintaksa malo možda preterana, i nije ni od kakve pomoći ni onima koji se osećaju usamljeno ni onima koji strahuju od nje, činjenica jeste da je u poslednjih nekoliko godina urađeno više studija širom sveta koje pokazuju da broj onih koji se osećaju samim raste iz godinu u godinu.
Uz korona situaciju i prinudne izolacije sve se samo dodatno zakomplikovalo, i prema ONS izveštaju, koji je obrađivao podatke od novembra 2020. do februara 2021, 3,7 miliona odraslih u Velikoj Britaniji je reklo da se “često” ili “stalno” oseća usamljenim a generacija Z i milenijalsi, očekivano, čini najveći deo ovog postotka. U SAD je situacija slična i 61% ispitanika u istraživanju je izjavilo isto. Svakako da pandemija nije jedini razlog koji dovodi do ovakvog stanja i osećanja, već prebrz život, previše zahteva, premalo vremena i kvalitetnog odmora, konstantan osećaj nedovoljnosti, i prevelika dostupnost svega zbog čega sve uzimamo zdravo za gotovo. Prošlogodišnje iskustvo je samo dodalo novu dimenziju i najedared smo shvatili koliko smo sami, i koliko su teške situacije još teže ukoliko nemaš sa kim da ih podeliš. A kako stoje stvari u toj situaciji su mnogi.
tokom prošle godine kada su svi odnosi bili u battery low fazi, poznato je da su sajtovi za upoznavanje i dejtovanje doživeli svoju eksploziju i da se tinderisalo i badooisalo više nego ikada, iako su sudbine tih odnosa bile ozbiljno dovedene u pitanje već od dana jedan.
Ipak, kako nisu svi u potrazi samo za dejtom već je neko zaista i u “searching for a friend for the end of the world” fazonu i iz raznih razloga je ostao odvojen od prijatelja, sa malo prijatelja ili u najgoroj varijanti bez i jednog, u tom su zaživeli i sajtovi za sklapanje prijateljstava.
Jednostavno, dobro staro druženje, bez benefita i povlastica samo druženje druženja radi. “Rent-a-Friend” je samo jedan od ovih sajtova, ali definitivno najpoznatiji i od kada je pandemija počela kompanijska baza “prijatelja u ponudi” je porasla za 20%. “Prijatelja za iznajmljivanje” ima u svakom gradu na svetu, cene variraju, a kao takvi ovi sajtovi su se uspostavli kao nova prilika da se povežemo jedni sa drugima, bez osećaja ranjivosti, sa malo nove ispunjenosti i zabave, i uz puno sigurnosti.
Na prvu, ovo zvuči kao prilično smislena ideja da kad iznajmljujemo sve na svetu možemo i prijatelja, ali nešto u tom plaćanju nekoga da bi se družio sa nama je teško razumljivo kao koncept. I postaje sve komplikovanije što više razmišljamo o tome. Jer zaista, koliko stvari i problema je okej iskreno razmeniti sa nekim s druge strane, s obzirom na to da plaćamo nekoga da bude drug?
Da li taj neko treba da bude tu za sve naše probleme jer hej, ipak je plaćen ili je recimo sasvim uljudno imati na umu da nam nije terapeut?
S druge strane, ako veliki deo sebe zataškamo zbog želje da ne opterećujemo osobu preko puta, da li se time pretvaramo u glumca koji samo glumi prijatelja bez i jednog problema kog bi svako poželeo? Da li stvarno može da se izrodi pravo prijateljstvo ukoliko je zasnovano na plaćanju (iako istina zvuči kao sjajna premisa za film)? Ukratko, ovaj sistem dovodi u pitanje sve što znamo o prijateljstvima, pogotovo balans između dve strane imajući na umu da onaj drugi može da nestane čim mu jedna uplata zakasni. Pravo prijateljstvo se zasniva na zajedničkim iskustvima ali i lojalnosti, poverenju i saosećanju i pitanje je da li svega toga, može uopšte da bude kada je prijateljstvo biznis?
Međutim, šta je tačno ikakva garancija i inače? Koliko prijateljstva, veza i odnosa svi i znamo i imamo koja su se čak neobjašnjivo i neočekivano završili? Mnogo. Ideja o iznajmljivanju prijatelja zadaje muke jer deluje kao neprirodan proces, ali treba ostaviti i tu opciju otvorenom da možda nešto zaista vredno može da započne odavde, i važnije pitanje od toga da li je “iznajmiti čoveka za kafu” loše, i da li je iskreno prijateljstvo odavde moguće, je zašto i kako smo došli u situaciju da je usamljenost baš ovolika i da li ponegde i sami grešimo?
Ne umemo da očuvamo prijateljstva jer pogrešno verujemo da je sve (samo)održvo ali to što je “sustainability” termin broj jedan ne znači da je primenljiv i na odnose.
Na njima je neophodno raditi i nije sve što se prvi put zaglavi automatski za bacanje i menjanje. Svaki odnos zahteva mnogo ljubavi i strpljenja, i neslaganja, i glavobolja i opet ljubavi. I zato možda, pre nego što se zapanjimo nad idejom da neko iznajmljuje osobu da bi prošetao i osećao se manje samim, da na prvom mestu razmislimo o tome, zašto uopšte gubimo prijatelje ili nikakao ne uspevamo da se povežemo. Koliko se ulažemo u odnos, da li smo posvećeni, da li umemo da slušamo, negujemo i trajemo?
A ostalog što se tiče, nije uopšte tako strašno kako zvuči. Duboko u sebi svi čeznemo za tim da imamo ruku za koju možemo da se uhvatimo, i nekog ko da nam probudi osećanje da nismo dosadni smarači, i ako rent-a-friend bilo kome može da donese sreću, bolji osećaj i nova iskustva, zašto da ne. Uostalom, šta suštinski ima loše u tome da činimo jedne druge srećnim, i posegnemo za rešenjem svojih problema na mestu gde se svi sastaju dobrovoljno? Okej, osim toga što je apsolutno epizoda „Black Mirror“ serije, ali tu smo već obrni okreni, zar ne?
