3. jula ove godine država Kalifornija zabranila je diskriminaciju na osnovu prirodne teksture kose. Država Njujork je uradila to isto 12. jula. Pitate se zašto se to nas tiče? I da li to uopšte postoji? Naravno da postoji. Možemo da poričemo do prekosutra ali ljudi jedni o drugima donose zaključke na osnovu izgleda, pogotovo na prvi pogled. Dokazano je da prirodno kovrdžava tekstura kose kod većine ljudi izaziva nepoverenje, čini da se osobe koje je imaju doživljavaju kao nepouzdane i neprofesionalne, čak i prljave. “Ok, ali to važi u Americi”, čujem vas kako govorite. “To važi za Ameriku koja je puna različitih etničkih mešavina i koja je, pri tom, i dalje prepuna rasista.” Istina. Delimično. Prirodna tekstura kose je u popularnoj kulturi (a samim tim i u našoj stvarnosti) neprihvatljiva od šezdesetih prošlog veka, uz kratku pauzu osamdesetih. Neprihvatljiva je kod svih etničkih grupa i u svim državama, osim kod Francuza koji imaju dovoljno kičme i arogancije da vole sve prirodno, pa zato Vanessu Paradis niko tamo ne dira, a ostatak planete je pljuje i zbog zuba i zbog frizure.
Da pojasnim: imam kovrdžavu kosu. Činjenica koja je bila ozbiljan izvor frustracije veći deo mog života – od recimo šestog razreda pa sve dok nisam naučila da je volim uz bivšeg momka koji je znao da mi sakrije fen samo da je ne bih ispravila. Znam, danas nije in priznati da ste nešto uspeli zbog nečega što je neki muškarac video u vama ali taj konkretan primer je istina, a vi mislite o meni šta hoćete. Nije on ni prvi ni poslednji koji je govorio da voli moje kovrdže (ni momak, ni drugarica, ni sestra, ni tetka, i tako cela lista) ali je izgleda došao u momentu kad sam ja bila spremna da ih prihvatim i da time počnem da uživam u nekom delu sebe. Iskreno, mislim da je to najbolje što sam izvukla iz cele te veze.
Trebalo mi je još dosta, nakon što se to desilo, a on došao i prošao, da zaista počnem da uživam u svojoj kosi. Da svoje kovrdže nosim kao prednost, a ne kao hendikep. Da ne trčim kod frizera pred svaku važniju priliku, ako ne baš svaki drugi dan. Kad kažem prednost, mislim na jednostavnu činjenicu da mi moja kosa, takva kakva je, daje opcije. Mogu da je nosim kako mi se prohte, i kovrdžavu i talasastu i ravnu, pod uslovom da imam dobrog frizera (hvala, Marcello!) i da ne pada kiša (što već zahteva disciplinske mere zatezanja u rep ili punđu, a to je posebna priča).
I tokom celog svog ličnog pentranja na Kilimandžaro na tu temu ni u jednom momentu, sve do poslednjih godinu-dve, nisam se zapitala da li je bujica iskrene mržnje prema sopstvenoj kosi zapravo MOJ osećaj ili mi je utuvljen u glavu. Uvek sam se grozila te druge mogućnosti po pitanju bilo čega, i ne volim što moram da priznam da mislim da je upravo tako. Ispran mi je mozak. Svim kovrdžavim devojčicama se ispira mozak. Sistematski. Zvučim dramatično? Da se razumemo, ne pretendujem na titulu bilo koje društveno ugrožene kategorije iako nisam sigurna da se ovo baš može svrstati u kategoriju first world problems. Da li kukam kao Anne Hathaway u “Princezinim dnevnicima”? Ali, poslušajte me.
Za početak, na Wikipediji postoji ceo članak pod nazivom „Discrimination Based on Hair Texture“. HR studije i sajtovi koji se ne bave “samo modom i kozmetikom” već psihologijom i biznisom preporučuju kandidatima da na razgovore za posao ne treba da dolaze neisfenirani pošto im to ozbiljno smanjuje šanse da dobiju posao. Neverovatno je kakvu moć ljudi pripisuju kovrdžama, kao da su one posledica nekih ludih moždanih talasa koji su preko kose izbili na površinu i nikako im se ne sme verovati. Ovim putem se, zajedno sa Bellatrix Lestrange, javno zahvaljujem što ulivamo takav strah. Ok, ako ne baš strah, onda zagarantovanu neozbiljnost i nepouzdanost. Iz sopstvenog primera mogu da vam potvrdim sledeće: ljudi se u poslu potpuno drugačije ponašaju prema vama ako ste isfenirani (ozbiljni, odgovorni, bla bla) i ako niste (u tom slučaju automatski misle ili da ste asistent ili da ste luzer). Ne govorim o ljudima sa kojima blisko sarađujete i koji vas poznaju, ali probajte da odete na neke pregovore i videćete o čemu govorim. A sve to vreme, vi znate da imate istu glavu na ramenima. Džabe.
Kao što rekoh u naletu dramatike, problem je sistematski. Od malih nogu, naše heroine, one koje gledaju sva deca, a ne samo devojčice, u 90% slučajeva imaju ravnu kosu ili talase napravljene četkama i presama. Ne mogu ni da ulazim u frustracije Pinterest pretrage curly hair… Skoro sve frizure su pažljivo fenirane, bele žene sa tih fotki nisu ni prošle blizu prirodnih kovrdža. Svilenokose princeze ali i superjunakinje (Wonder Woman ozbiljno pada na tom testu, a ni Marvel nije ništa bolji) sa jedne strane i čupave zle kovrdžave čarobnice sa druge – opet se vraćam na (omiljenu) Bellatrix. Kad malo porastemo, i stasamo za romantične komedije, situacija se nastavlja ovog puta uz proširene uloge. Kovrdžave junakinje imaju čak dve opcije: da budu običan sidekick glavnoj devojci svilene kose ili da budu sidekick koji u toku filma prolazi kroz makeover uz pomoć svilenokose sa početka. Ako, kojim magičnim slučajem, same sebe preobražavaju, smirivanje kose je opet neizbežno. Jedine dve ženske kultne uloge od osamdesetih na ovamo koje ljudi i dalje obožavaju iako ih doživljavaju kao kovrdžave su Vivian iz “Zgodne žene” i Carrie Bradshaw. Neću da sitničarim o tome da Julia Roberts ima kovrdže u delu filma u kom igra kurvu na ulici i da je sa istom tom frizurom izbacuju iz skupe radnje, a da kada se pojavljuje u crvenoj haljini ili braon haljini na tufne odjednom ima ravnu kosu. Tu ulogu ipak svi asociraju sa kovrdžama, pa hajde. Take your wins where you can find them.
Filmovi o ženama, šatro emancipovani, nisu ništa bolji. Uzmite Meg Rayan u rimejku Cukorovih “Žena”. Kada je domaćica, ma koliko slatka, koju muž vara i koju tinejdž ćerka ne poštuje koliko crno ispod nokta, kojoj se život raspada bez početka i kraja – gle čuda – ima divne kovrdže. U momentu kada preuzima stvari u svoje ruke, kosa joj se preko noći pretvara u frizuru kakvu bi volela i Carolyn Bessete Kennedy (koju obožavam). Kao što rekoh, lista nema kraja. Bukvalno.
A ja sam relativno skoro upoznala jednu neverovatnu devojčicu. Za koju mislim da će moći da menja svet. Koja igrom slučaja ima kovrdže i, sa svojih tek napunjenih sedam godina, posebno je srećna ako može da se isfenira posle šišanja. A ja želim da joj kažem da, kada bi svi koji ispravljaju kosu to prestali da rade zato što im svet govori da su second best, taj isti svet bio mnogo iskrenije, moćnije i lepše mesto. A ako želite da se ispeglate zato što vam se baš slaže uz novi sako ili minđuše – to je već druga priča. Uživanje, ne pod moranje.