Dok se čuje zvuk tapkanja prstiju po tastaturi, navodno nešto radimo. Bilo da stvarno radimo – pišemo, crtamo, popunjavamo tabele ____ (dopišite svoju glavnu aktivnostu na poslu) – ili da lupkanjem zapravo prikrivamo činjenicu da ne radimo ništa ili bar ne ono što bi trebalo. I to je sasvim normalno. U prozoru od osam sati krštenog radnog vremena, prema podacima Biroa za statistiku rada, produktivni smo čitava 3. Slovima: tri. T r i. Da budemo precizniji: 2 sata i 53 minuta. Šta onda radimo ostalih pet?
Skrolujemo, razume se, čitamo vesti i članke, ćaskamo sa kolegama, jedemo, pijemo i da stvar bude najsmešnija tražimo nove poslove. Mnoge kompanije navodno razmišljaju o promenama u pogledu trajanja smena, ali rizik da ne dobiju rezultate koje trenutno dobijaju je prevelik. Deo problema leži i u tome što pogrešno mere produktivnost.
Krajem 18. veka, radni dani od 10-16 sati bili su potpuno normalni jer su fabrike „morale“ da rade 24/7. Kada je postalo jasno da su tako dugi radni dani brutalni i neodrživi, lideri i aktiviste su počeli da se zalažu za kraće smene, a 1817. godine osvanuo je čuveni slogan: „Osam sati rada, osam sati rekreacije, osam sati odmora.“ Ovaj koncept nije zaživeo sve do 1914. godine, kada je Ford Motor kompanija zaprepastila sve smanjivši vreme rada zaposlenima na osam sati, dok je istovremeno udvostručila plate. Rezultat? Povećana produktivnost.
Možda vam je teško da u to poverujete, ali osmočasovni radni dan je prvobitno ustanovljen kao način da se prosečni radni dan učini humanijim, premda je jasno da je vreme za novu konfiguraciju. I iako svet uveliko ide za sistemom isprobavanja četiri radna dana, rada na daljinu, freelancinga, ipak je osmočasovno radno vreme prećutna globalna zapovest.
I možda ne moramo da se prebacimo sa osam na tri sata rada, ali čak i da pređemo na pet ili šest i to bi napravilo ooogromnu razliku – ljudi bi bili odmorniji, fokusiraniji i sigurno produktivniji. Ipak, može nastati i kontra efekat, budući da zaposleni mogu osetiti pritisak da u vrlo kratkom vremenskom roku obave veliki deo obaveza. Osim toga, vladajuća hustle kultura poziva na neprestan rad, nemanje odmora, grabljenje i nezaustavljivo jurcanje ka ciljevima, a odmor poistovećuje sa lenjošću.
Korona je ipak još jednom iznela na videlo 9-5 laž i pokazala da je itekako moguće raditi u drugačijim uslovima, da se uspeh može postići i radom od kuće, da zurenje u ekran osam sati dnevno pet puta nedeljno ne znači dobro obavljen posao. Sve ovo znamo, ali iznova zaboravljamo – ponovo smo u kancelarijama, lupkajući u tastature sa mislima negde drugde. Teši činjenica da su se mnoge zemlje prijavile za učešće u pilot projektima u kojima će tokom šest meseci njihovi zaposleni raditi dan manje nedeljno uz zadržavanje istih plata. Možda je naša sledeća?
