Umor za poneti: zašto tretiramo samo svoje podočnjake, ali ne i zamor u očima
Kada junakinja knjige “Moja godina odmora i opuštanja” odluči da prespava čitavu godinu u izmaglici sedativa i samo-povlađivanja, ona to čini iz najnižih pobuda savremene njujorške buržoazije zadojene osećajem preterane važnosti. Lepa mlada žena sa lagodnim životom bi da “resetuje” svoj život i počne ljubav prema sebi iz početka tako što će se pokriti jorganom preko glave na 12 mesečnih rata. Umesto da sa potisnutim tugama izlazi na kraj po dnevnom svetlu, ona spušta roletne svoje povlašćene egzistencije – i prezrivo gleda na svakog ko bi pokušao da je odgovori od toga.
Briljantan literarni prvenac Ottesse Moshfegh (o čijoj ekranizaciji u rukama Margot Robbie se uveliko priča) dešava se dvehiljadite. Decenije koje su usledile donele su nekoliko recesija (i jednu pandemiju) a mi, oprhvani promenama paradigme na svim poljima i raspletima koje niko ne bi očekivao ni dalje nemamo odgovor na pitanje: kad ćemo se naspavati i zašto nikad?
Umesto toga imamo gedžete koji nam mere sate sna, jastuke od memorijske pene i peruti rajskih ptica, intuitivno osvetljenje, stondirane lo-fi plejliste, aplikacije za meditacije i melatonina na kilo ali i dalje se nismo – naspavali. Štaviše, čini se da kao civilizacija nikad nismo bili umorniji. Od svega.
Većina nas ide kroz dan kao stilizovana verzija zombija sa Netflixa sa izmučenim licem subjekata slika Egona Šilea.
Ovaj fenomen ima i svoju globalno prihvaćenu skraćenicu: TATT sindrom ili “tired all the time”. Američki Nacionalni centar za prevenciju bolesti objavio je nedavno podatak da svaki treći stanovnik te zemlje pati od nedostatka sna. Ukucate li u pretraživač reči “zašto smo uvek…” velika je verovatnoća da će vam se kao logičan sled pojaviti – “umorni”. Međutim, dovoljno je da pogledate svoj društveni krug: kad vam se poslednji put neko pohvalio da se pošteno odmorio? I, ako nekim luđim slučajem jeste, koliko toj osobi zavidite na skali od 1 do 10 (sati sna)?
Ironija našeg digitalnog doba je da svemu možemo u treptaju oka da podesimo “sleep mode” osim sebi samima – i dok svaki dan slušamo o važnosti zdravog sna, sve više distrakcija nam se baca na noćni stočić sa tih istih medija. Onih propisanih osam sati sna je, dakle, jedini (i najveći) luksuz koji novcem ne može da se kupi.
Ako ostavimo po strani koktel pilula za smirenje kojim je nazdravljala (anti)heroina romana sa početka teksta, čini se da leka za ustajanje sa nakupljenim umorom nema. Ne pomaže ni što znamo šta (ne) radimo pogrešno: rastrzani između svega što smo danas ostavili za sutra i umiveni nelaskavom svetlošću ekrana mobilnog telefona, uspeli smo da počinak pretvorimo u poligon polusna a iminentnu insomniju preodenemo u “hustle kulturu” i FOMO. Ambicija i Ambien možda zvuče slično, ali da li zaista želimo da ostanemo upamćeni kao izdanci civilizacije koja je raz***ala cirkadijalni ritam?
Ne, ne morate odmah da odgovorite na to pitanje.
Pustite da prespava…