Nikome nije lako ovih dana. Prvo je generalno bilo teško pomiriti se sa idejom da će pandemija trajati nekoliko nedelja, pa zatim nekoliko meseci, pa zatim sa činjenicom da uopšte ne prestaje. Onda je bilo teško pratiti i (ne) razumeti tok svega što se dešava, pomiriti se sa novom realnošću i navići na različite stadijume cele ove jednogodišnje sage. Nositi maske na svakom koraku, strahovati, smanjiti međuljudske kontakte. Bilo je komplikovano na različitim nivoima i u jednom trenutku je stvarno delovalo da više ništa ne može da nas iznenadi. Međutim, vest o tome da i posle godinu dana ne možemo da mrdnemo nigde, i da smo još gore na gotovo istom mestu kao i prošle godine u ovo vreme, je recimo ipak uspela da nas iznenadi budući da niko nije mogao ni da pretpostavi da će se scenario tako odviti. Tako, kako ovih dana stvari stoje, nemamo baš puno blistavih razloga za radovanje, i čini se da je svima već stvarno svega preko glave.
U takvom svetu, odjednom smo se našli i zasuti mnogim što celebrity što svakodnevnim raskidima i razvodima. Olivia Wilde više nije sa Sudeikisom, Kim i Kanye se razvode, Daft Punk se raspao, Zoe Kravitz i Karl Glusman su se već razveli. Jedna era se završila, mnogi su u čudnim prelaznim stanjima između novog i starog života, i kad god pomislite da vam je katastrofa setite se samo da postoji neko kome je još maaalo gore zato što upravo sada, u svom ovom kolektivnom ludilu mora da sređuje i neka sasvim lična i bavi se pitanjem preboljavanja sopstvenog raskida. A znamo da to nikada nije lako ni u mirnodopskim vremenima, a kamoli ovim.
Međutim, šta ako ovo zapravo uopšte nije tako loš tajming? Šta ako je zapravo najbolja moguća ideja da bilo kakvu vrstu raskida koji je neminovan ili “svako na svoju stranu, zbogom, odlazim” razlaza obavimo upravo sada? Razmislite malo.
Da je svet normalan, kao što već 365+ dana nije, niko od onih koji pate za nekim ne bi to mogao da uradi onako kako zaista treba. Da je sve kao i obično, sasvim sigurno niko ne bi imao luksuz da se razvlači po kauču, plače i preboljeva danima i sav dnevni posao obavlja šmrckajući i ne izlazeći iz pidžame. Na poslovni sastanak ponedeljkom u 9 bi se moralo otići i to u koliko-toliko pristojnom i uređenom stanju. Morali bismo da navučemo glupi sako, spakujemo sve što nam treba za ceo dan preživljavanja, navučemo čizme, uhvatimo prevoz i pojavimo se na poslu, a pritom i da ceo dan provedemo trudeći se da ne udavimo baš sve oko sebe pitanjima “da li će mene iko ikada stvaaarno voleti?”. Ovako, sedenje u pidžami, kosa podignuta u „punđu“, brdo maramica i ugašena kamera na Zoomu, zvuče kao sasvim realan i ostvarljiv scenario i omogućavaju da se isplačemo kad god imamo potrebu za tim. Između dva grafikona godišnjeg budžeta, pre novog pitcha, u pauzi između Zoomova. I to tako da nas niko ne zaptikuje šta nam je, da ne moramo da se trudimo da izgledamo bolje nego što se osećamo, i da niko ne pokušava konstantno da nas oraspoloži predlozima gde ići i šta raditi.
To je takođe još jedna prednost. Ako vam se samo plače i sedi kod kuće i vrte breakup playliste i romantične komedije naizmenično, pogodite šta? To i možete da uradite! A manje više je i jedino što možete. I naravno da kada patimo, preboljevamo, i presecamo veze jedino što često želimo jeste da se sredimo, izađemo sa gomilom prijatelja u klub i upoznamo još gomilu novih ljudi. Ništa od navedenog sada nije moguće što znači da, da, jeste zeznuto, ali je i superkorisno. Ne možemo da bežimo u druge ljude, nove odnose, prijatelje i poznanike, da nas podsete na sopstvene kvalitete nego moramo na njih da se podsetimo sami. Nemamo pokrivalica za trenutne krahove i “misliću o tome sutra” karte za izlaz, nego samo pregršt vremena da se istinski pozabavimo raskidom, svojim preboljevanjem, i stvarno porazmislimo gde je i šta pošlo po zlu. Šta više nećemo ponoviti, šta želimo, šta definitivno više ne. Da je lako nije, ali kada tako, na suvo, bez bežanja od samih sebe, nekoga ili nešto prebolimo taj raskid će biti ozbiljno zacementrian.
Uostalom, ove korona godine su zaista kao da se i nisu desile, i super je ako neki kraj možemo da spakujemo ovde. U čudne dane koje ćemo svakako žuriti da izbrišemo i potisnemo, a ako oni uspeju sa sobom u zaborav da povuku i još nešto što bi valjalo tu spakovati onda vam to dođe kao win-win situacija.
Tako da, ukoliko ste nedavno raskinuli, gledajte to s vedrije strane. Ima dosta dobrih razloga da to bude baš sada. Ne možete nikoga odmah da upoznate, ali barem možete da otpatite natenane. A nekada je to najvažnija stvar i najveći luksuz. Ako ništa drugo, gigantski raskidi se nekako i uklapaju u ovu opštu apokaliptičnu atmosferu. Kad već svet odlazi dođavola može i po koja veza koja ionako nije valjala. Jeste da zvuči fatalistički ali malo tog patosa i “sve do temelja” dramatičnosti je i veoma korisno. Jer, posle ovakvog haosa mora biti da nas čeka nešto izuzetno dobro. Tako da palite i završavajte sve što možete. Što bi se reklo may the bridges your burn light your way. Pa da u neku stvarno novu eru uđemo stvarno bolji.