Joan Didion bila je američka novinarka i spisateljica sa velikim S. Posmatrajući politiku, društvo i naposletku sebe, nije se štedela u procesu prevođenja svojih opservacija u reči. Njeni memoari tuge, „Godina magičnog razmišljanja“, nastalih nakon što je izgubila supruga Dunnea, momentalno su postali klasik, osvojila je Nacionalnu nagradu za književnost 2005. godine i bila finalista Pulicerove nagrade za biografiju/autobiografiju. Preminula je juče od Parkinsonove bolesti u 87. godini života.
Kalifornija, gde se rodila, bila je njena velika inspiracija i mesto odakle je sa sobom ponela bogati materijal za stvaranje. Njene priče o kalifornijskoj kulturi i haosu 1960-ih utvrdile su da je ona vodeći predstavnik novog novinarstva, a njeni romani „Play It as It Lays” i „A Book of Common Prayer” najavili su dolazak jezgrovitog i prepoznatljivog glasa američke fikcije, pre nego što se okrenula političkom izveštavanju i pisanju scenarija.
Prepoznatljiva po svom distanciranom tonu, Joan se tokom svoje karijere vraćala otuđenosti i izolaciji, bilo da je istraživala sopstvenu tugu nakon smrti svog supruga ili prazninu Holivuda. Bila je veoma zaštitnički nastrojena prema svom radu, nikada čak ni bliskim prijateljima nije otkrivala o čemu piše dok rad nije bio spreman za objavljivanje. „Niko ne piše bolju prozu od Joan Didion“, jednom je napisao književni kritičar John Leonard. „Pokušajte da preuredite jednu od njenih rečenica i shvatili biste da je ta rečenica neizbežna, poput holograma.“ Sve što bismo rekli o njenoj genijalnosti i posebnosti ne bi bilo dovoljno, zato puštamo njene reči da govore. Ovo su samo neke od rečenica po kojima ćemo je pamtiti:
