Priča je sledeća: vidimo krhku staricu u kolicima i čoveka koji joj stavlja slušalice i pušta pesmu na telefonu. Započinje muzika iz „Labudovog jezera“ Čajkovskog. Starica polako kao da počinje da se budi – prvo u rukama, a zatim i u očima. Buđenje uskoro prerasta u uzbuđenje koje stvara suze u njenim očima jer kao da ponovo spoznaje nešto što jako voli, a što je izgubila i sada ponovo pronašla.
Žena na ovom snimku koji je postao viralan je bivša balerina po imenu Marta Cinta González Saldaña, koja je preminula 2019. godine, iste godine kada je ovaj video nastao. Ali, popularnost videa se desila tek nedavno kada ga je podelila organizacija „Música para Despertar“ koja se bavi terapijom muzikom za obolele od Alzhajmerove bolesti. Što je divan projekat i još jedna oda terapiji muzikom i priznanje njenoj važnosti u medicini. Međutim ono što su mnogi primetili nakon početnog hajpa i miliona pregleda videa što na Facebooku što na Instagramu jeste da je video editovan kako bi ostavio jači utisak i izazvao što veće reakcije (a teško da im možemo zameriti na tome, ipak je to odraz vremena u kojem živimo i načina na koje stvari funkcionišu). Tako se u ovom trominutnom snimku uz Martu pojavljuje i mlada balerina koja igra koreografiju na istu muziku i svi su pretpostavili, pošto se starica priseća prošlosti i numere uz koju je nekada plesala, da je na snimku upravo prikazana Marta sada i Marta iz mlađih dana, dana kada je bila u punoj umetničkoj i životnoj snazi. Ali – nije tako. Na snimku je Ulyana Lopatkina koja igra Fokinovu koreografiju „Umirući labud“ koja je pravljena po „Labudu“ trinaestom stavu „Karnevala životinja“ koju je napisao Camille Saint-Saëns. Druga stvar koja se širila društvenim mrežama jeste da je starica nekada bila balerina u Njujorškom baletu, što teško da može da bude tačno jer takva plesna grupa ne postoji (a ne, nije bila član ni Njujorškog gradskog baleta, poznate plesne trupe koja zaista postoji), tako da je i taj deo „romansiranja“ pobijen.
Ali, da li je sve ovo što smo napisali zaista bitno? Da li zaista razmišljate o kojem se baletu ili numeri tačno radi dok gledate kako Marta širi svoje koščate, duge šake u koreografiji koja vam tera suze na oči? Da li se dok gledamo ove minute ponovnog buđenja zaista pitamo i da li nam je bitno ko je devojka koja preseca snima i da li je Marta igrala tokom svoje karijere u Njujorku ili u Madridu? Da li je iko od vas ovo romansiranje snimka shvatio kao „lažnu vest“ koja može bilo šta od snimka da oduzme čak i sada kada znamo „celu istinu“?
Jer ono što jedino vidimo jeste mali plamen koji se upalio na momenat, na to kratko trajanje muzike i svima je jasno da će se taj momenat završiti kada muzika prestane. I to je upravo ono što tera suze na oči i zbog čega nam se steže grlo: to saznanje o sreći. Saznanje da ona ne traje, već da je stvar trenutka. I vidimo ženu koja se setila šta je bila i da je svesna u tom momentu da će balerina zauvek i biti. Ali da je moramo s vremena na vreme na to podsetiti.
Kako bi bilo lepo da možemo ljudima pustiti muziku i podsetiti ih s vremena na vreme da su ljudi. Da vrede. Da su jedinstveni. Da u njima ima vatre i dalje.
