Da li ćemo ikada dočekati novi Rihannin album, iskreno nemamo pojma jer se objavljivanje neprestano odlaže, pa zapravo pre čekamo trenutak da onaj tip sa tablom opet interveniše kao za Kanyea. “Just drop the fucking album” jer neizdrž postaje nepodnošljiv. Možda to malo pogura stvari. Ipak, kad si Rihanna, em ti je, kao definiciji onoga šta znači biti kul, sve u startu oprošteno em je i svima sa strane jasno da nije da nećeš (ko ne želi da izbaci album?) nego dođavola, ne stižeš. Uostalom, nije bez razloga premijerka Barbadosa Mia Amor Mottley sredinom prošle godine najavila da bi muzej posvećen Rihanni uskoro mogao da postane realnost posebno referišući na to što je Rihanna i multitalentovana i multiuspešna, pa je tako uspela i u muzici, i u modi, gde je prva ne Evro-amerikanka koja je lansirala brend u saradnji sa LVMH grupom, imala svoje izlete u film, a poznata je i kao veliki filantrop budući da veći deo svojih prihoda izdvaja u dobrotvorne svrhe (pogotovo u Clara Lionel fondaciju za edukaciju ugroženih grupa koju je osnovala 2012. godine). Kako Mottley kaže, ko god je krenuo od tako skromnih i teških početaka i stigao dotle da bude nazvan jednom od najuspešnijih žena na svetu, a pritom uradio mnogo i za zajednicu, zaslužuje da bude priznat i prepoznat kao istorijska ličnost. Rečju, Rihanna stvarno jeste aposlutno sve, a da jeste i živa legenda potvrđuje i nagrada predsednika NAACP (The National Association for the Advancement of Colored People) koju je dobila za posebna dostignuća i istaknuti javni rad, i koja bi se baš dobro smestila na neko posebno mesto kada dobije svoj muzej.
Nego, pored te nagrade bi valjalo izložiti još nešto. Genijalan govor koji je održala, da bude muzealizovan predlažemo i tekstualno i kao video zapis, i da stoji kao podsetnik o čemu stalno treba razmišljati i u kom pravcu ići. U pravcu solidarnosti i zajedništva. Njena izjava je bila sasvim jednostavna, ali snažna, iskrena i što je najlepše od svega nimalo besna već samo kao veoma logično raspakivanje stvari i direktnih pitanja: šta možemo da uradimo zajedno? Pozvala je na jedinstvo kroz sve rase, rodove, seksualnosti, klase i religije i možda najveću istinu iznela u “Ne smemo da dozvolimo da se bezosećajnost uvuče: ako je tvoj problem, nije moj. To je problem žena. Problem “crnih ljudi”. Problem siromašnih”. Nije loše da nas s vremena na vreme osoba ovakvog kredibiliteta podseti na to da nema toga „moj problem – tvoj problem“. Tvoj problem je i moj i obrnuto, ili je samo pitanje trenutka kada će to postati. Ali je još važnije da to bude upućeno onima koji i treba da čuju.
Istina je da su u poslednje vreme poznate ličnosti posebno zavolele govornice, a preuzimanja nagrada se pretvorila u najistaknutije platforme za borbu za prava, pa je tako Joaquin Phoenix tokom sezone nagrada imao čitav niz tema za obrađivanja (i srećom uspeo sve i da ih pokrije) ali znate šta, tako i treba da bude. Jer, ako neko stvarno ima mogućnost da promeni stvari to su ljudi iz gigantske “zabavne” industrije. Ljudi koje stalno gledamo, koji imaju horde fanova čak iako su na relativnoj margini poznatosti, čija lica poznajemo bolje nego sopstvena, čiji glas i čujemo i slušamo, koji daju i preuzimaju nagrade, definišu šta je poželjno, potrebno, kul, ne kul, potpisuju milionske ugovore, i koji stvarno mogu da urade nešto sa novcem koji imaju. Nešto zaista i da promene. Ako se ne sete sami, onda barem postoje ovi drugi koji će ih u svakoj sezoni nagrada, a i češće, podsećati na goruće probleme od kojih okreću glavu i u koje bi se valjalo uložiti. S druge strane, poznate ličnosti, Rihanna level poznate, imaju mogućnost i da dopru do bukvalno miliona jer njihovi fanovi ne poznaju granice – ni rasne, ni rodne, ni verske. Oni su taj most koji pod istim kišobranom, može da okupi najrazličitije i da svima kažu šta je stvarno važno, a to je neophodno koristiti.
