Povezano
Postoje ljudi koji zaplaču lako, gotovo bez povoda, kao da je svet njihova privatna melodrama, a suze rekvizit bez kog scena ne može da se odigra.
A onda, tu sam ja i meni slični, ljudi koji su naučili da obuzdaju suze. Govore mi: hladna si, okrutna, ili neosetljiva. Nisam, samo mi deluje kao da sam negde usput, izgubila taj prirodni refleks. Emocije su i dalje tu.
Trudim se, ali ne mogu da se setim kada sam poslednji put plakala. Ne znam tačno ni kada sam, a ni zbog čega prestala.
Možda je to bilo pre sedam godina, u sred jedne hladne bolničke sobe. Sećam se samo fluorescentnih svetala koja su mutila trenutak u kom sam se našla, zvuka nekog bolničkog aparata i oštrog mirisa dezinfekcije koji peče nozdrve. Tog dana oprostila sam se od majke. Sećam se da sam plakala, sećam se i da mi je mama govorila nemoj plakati. To su bile poslednje reči koje mi je uputila. Od tog dana imam osećaj kao da je moj sistem odlučio da isključi opciju plakanja i posluša poslednji majčin savet.
Razmišljam i o tome, da taj trenutak i čitava ta priča uopšte nisu ključ moje takozvane nemogućnosti plakanja. Na psihoterapiji sam osvestila: kada si mnogo puta slomljen, kada te mnogo ljudi izneveri, kada se razočarate u sebe i u druge, i povrh svega uzdignete, neminovno je da telo prestane da reaguje. Malo toga može da vas istrigeruje.
Kako bi to slikovito moglo da izgleda? Podignete zidove, a iz tih zidova kao da dobijate neku tihu naredbu: Ne sada. Kasnije. Sada moraš nastaviti, nema stajanja za tebe. Prošla si i gore, od plakanja nema vajde.
Setila sam se sada krečenja zidova kada sam izlazila iz jednog iznajmljenog stana na Vračaru nakon raskida. Moj bivši momak, sa kojim sam godinama bila u srećnoj vezi, samo je otišao u znak bunta i ostavio me da čitav stan pred iseljenje sredim sama. Nakon toga, moj novi stan u kom sam živela izgledao je kao nešto između skladišta i studentskog doma. Nije bio prvi put da me ostavljaju samu, a ni da ostajem sama, jel te.
Znala sam, niko ne voli ljude koji deluju kao da su na ivici nervnog sloma. Kako sam dugo živela na toj ivici, radila sam sve što je u mojoj moći da ne skliznem. Ni u ovom konkretnom slučaju, ma koliko mi bilo teško zbog okolnosti koje su me zadesile, nije bilo plakanja.
Najteži deo života bez sigurnosne mreže porodice i prijatelja nije preživljavanje, to je spoznaja da nemaš luksuz da se zaustaviš. Čitaj: sedneš, isplačeš se i budeš u depri par dana. Kada, hipotetišem, pukne cev u stanu, uzmeš alat i rešavaš stvar kako znaš i umeš. Kada izgubiš posao, odmah praviš plan B, jer – nema ko drugi. A kada ti pukne srce? E, to ostavljaš za kasnije. Pandorina kutija koja je još uvek zapečaćena tim kasnije.
NEMOGUĆNOST PLAKANJA
Postoje dani kada se zapitam: da li sam emotivno otupela?
Prvo, tvrdim da otupelost nije isto što i odsustvo emocija. Otupelost je, pa, hajde da definišemo to kao – pauzu. To je način na koji se telo štiti od preopterećenja. Kao kada isključite internet na telefonu jer baterija umire, ali vi i dalje morate da primite hitan poziv. Kada se desi nešto što mi slomi srce, mozak šapne: Ne sada.
Ipak, sada više nisam u situaciji da moram da odlažem tugu, potiskujem osećanja. Primećujem da ima sve više trenutaka kada poželim samo „malo plakanja“, stvarno želim da olakšam dušu…
U tim trenucima puštam pesme koje su me nekada lomile, gledam stare fotografije, vraćam se i lepim i ružnim uspomenama. Ali, umesto plakanja i suza, osetim samo težinu negde duboko u grudima. Tada se osetim kao da sam nešto nalik teškom kišnom oblaku koji nikako da se isprazni.
I tako, kažem ja svima vama koji imate mogućnost plakanja da suze nisu slabost – one su privilegija. Da, privilegija. A ja? Ja se trenutno poistovećujem sa nekim starim ormarom, od nekog punog, teškog drveta, koji se teško pomera i koji godinama obećavam da ću srediti.
Oni koji me poznaju, znaju da se hranim filozofijom. E pa, filozofi bi rekli da ne bi trebalo da nas definišu naše emocije, već naše odluke. Ali, budemo iskreni, sve odluke koje donosimo, temeljimo na emocijama.
Ponekad, kada se setim majčinog osmeha, setim se i da je imao tu moć da razbistri svaki oblak, da unese svetlost u najcrnje trenutke. Tada uhvatim sebe kako pričam s njom: Vidi me sada, mama. Dala si mi savet da ne plačem, ali nisi mi dala savet kako da plačem kada za to dođe vreme.
I evo, pred kraj ove godine, želim da taj kišni oblak konačno pukne i očisti sve što se nakupilo. Da se taj orman od punog drveta napokon isprazni kako bih ga lakše pomerila.
Ali, ne brinem se za sebe. Dok se to ne desi, nosiću svoju otupelost kao štit, čak i ako mi možda više nije potreban. On je moj podsetnik na sve bitke koje sam preživela.
Jer na kraju krajeva, suze ne definišu tugu, baš kao što ni osmeh ne definiše sreću.
Foto: Pinterest