Marina Marković: Više od decenije upisujem razne pritiske društva na svoju kožu u vidu ružičastih tetovaža

Pažljivo odabrana roze boja je karakterističan deo njene estetike. Provlači se kroz njen rad od samog početka karijere, kada joj je fokus prvenstveno bio na slikanju. Pritom, ako se zagledate, na njoj primećujete delikatne roze tetovaže po celom telu. Uokviruju je je kao veo od čipke.

Ovaj detalj je ključan deo serije umetničkih performansa The Arrangement(s), čiju ćemo kulminaciju doživeti danas u Salonu Muzeja Savremene Umetnosti. Više tatu majstora će na Marininom telu oslikati tekstove koji su renomirani teoretičari i teoretičarke umetnosti napisali o njenom radu. Zašto? Kao i uvek, iza roze boje se krije nešto daleko više nego što se može pretpostaviti.

Usled kraj izložbe, Marina Marković govori o pozicijama moći, šta je otkrila tokom dugogodišnjeg performansa i kako su je inspirisale BDSM prakse.

U toku je završni deo dugogodišnjeg performansa The Arrangement(s). Kako si prepoznala da je vreme da ovom performansu dođe kraj?

– The Arrangement(s) je kulminacija višegodišnjeg projekta i završni deo serije performansa fokusiranih na pitanja odnosa moći u svetu umetnosti, u okviru umetničkog tržišta, institucionalnih politika, ali pre svega u odnosu na žensko telo. Projekat sam započela tokom korone, tako što sam na email adrese gotovo svih galerija, muzeja, institucija sa kojima sam radila poslala sporazum kojim nudim delove svoga tela za tetovažu njihovog logoa.

Docnije se projekat razvio u seriju živih performansa, izvođenih širom Evrope, uvek u drugačijem aranžmanu. Dok sam u prethodnim iteracijama sklapala sporazume sa samim institucijama, i davala im da potpišu dokument (baziran na postulatima sporazuma koji se potpisuje u BDSM praksama) u kom pored svog potpisa, zaokružuju jedno od ponuđenih mesta na mom telu na koje žele da istetoviram njihov logo, ovaj put fokus je bio na saradnji i sporazumima sa teoretičarima i teoretičarkama što je predstavljalo deo koji nedostaje ne bi li se kompletirala priča o odnosima moći unutar sveta umetnosti.

Zašto naziv The Arrangement(s) i zašto tetoviranje?

– Termin “The Arrangement” ima dvostruko značenje: označava neku vrstu sporazuma ali i aranžiranje, budući da se na mojoj koži vremenom formirao vrlo razvijeni aranžman od 117 roze tetovaža kojima sam poželela da dam teoretski okvir, kavez, da ih upakujem. Već više od decenije upisujem razne pritiske društva na svoju kožu u vidu ružičastih tetovaža. Koža je i iznutra i spolja, ona ima graničnu, ambivalentnu prirodu, polupropusna je ali istovremeno omogućava pregovore između nas i našeg okruženja. Ona je mesto gde se sloboda izbora dodiruje sa pritiscima kulturne moći i tenzijama društvene kontrole.

Tetoviranje dakle ima ulogu da markira tu nestablinu granicu i da demonstrira binarnost prirodnog i voljnog, površinskog i unutrašnjeg, diskurzivnog i naznačenog. Feministička teorija i prepoznaje tetoviranje kao metodu preuzimanja svog tela nazad od društva.

Šta bi izdvojila kao najizazovniji deo ovog performansa?

– Čekanje da počne (smeh). Tada sam uvek najnervoznija, i na ovom performansu prvi put sam uspela da dokumentujem sta se dešava ispod kože. Uz pomoć medicinske opreme iz MediGroup-a sve moje vitalne funkcije bile su ispraćene tokom ta tri i po sata. Neposredno pre početka performansa moji otkucaji srca su bili 190 (od prevelikog uzbuđenja), ali nakon što je publika ušla i nakon što su tri tatu majstora zaboli svoje igle i počeli da rade otkucaji su pali na 80. Gledajući parametre, doktorka mi je u jednom momentu prišla i rekla „Ala ti uživaš”. Taj endosomatski ugao posmatranja – unutrašnjost, reakcije tela ispod kože –  je moja nova opsesija.

Inače, uvek se vodim time da sa svakim novim performansom moram da zađem u nepoznato, da mora meni da bude uzbudljivo da bi bilo i drugima. Ovaj put me je, po prvi put, zbog ekstremno obimnog sadržaja, simultano tetovirao tim tatu majstora: Mikro Kosmos i Jananas.tattoos predvođeni kustoskinjom Lukrecijom Nardi, koja je ujedno i autorka jednog od pet teoretskih tekstova na mojoj koži. Bilo je vrlo uzbudljivo osetiti tri igle u sebi.

Kroz karijeru si istraživala dvostruku prirodu moći. Koje su pozicije moći u ovom performansu?

– Formu sporazuma sam preuzela iz BDSM prakse, koja mi je zanimljiva kao ambijen i poligon za istraživanje modaliteta društva i njegovih klauzalnih odnosa. Izuzetak je što sam u mojoj verziji „power play-a” ulogu mastera (odnosno slejva) Lični izbor je svakako moguć i dostižan, življenje te autentične slobode koju svi volimo da zamišljamo, ali to podrazumeva da se za tu slobodu moramo konstantno boriti i osvajati je. 

Moja namera nikako nije da prikažem da se ta relacija zasniva na dominantnosti i submisivnosti, već koliko su obe strane potrebne i kako te pozicije poznajemo svi, ali ih i konstantno menjamo, predajemo i zauzimamo i u tim interelacijama živimo i stvaramo. Daleko je više priča o susretima na granici gde se spoljašnje i unutrašnje susreću i razmenjuju, i gde pozicije neprestano klize uz i niz vertikalu moći.

Koja je granica između ličnog izbora i nametnutnog?

– Mislim da se svaki moj rad bavi tom granicom. Igranje na ivici je paradoksalno, subverzivno i konformistički, oslobađajuće i ograničavajuće, performativano i autentično i pre svega razumevanje da je jedino tu, na samoj granici gde se spoljašnje i unutrašnje susreću i razmenjuju, moguća promena percepcije.

Lični izbor je svakako moguć i dostižan, življenje te autentične slobode koju svi volimo da zamišljamo, ali to podrazumeva da se za tu slobodu moramo konstantno boriti i osvajati je. Naša sloboda je definisana i ograničena tuđim individualnim i društvenim idejama o slobodi, a to samo znači da smo mi u pregovorima konstantno. Bili svesni toga ili ne, mi konstantno pregovaramo i aranžiramo šta je prihvatljivo, a šta ne. Telo je uvek površina koja reflektuje društvenu i kulturnu realnost određenog vremena i određene sredine. Ono je polje isprepletenih uticaja i poruka i s toga sasvim logično oruđe za rad.

Za ovaj deo performansa prvi put sarađuješ sa teoretičarima i teoretičarkama umetnosti – koja je njihova uloga?

– Za performans u MSUB pozvala sam četiri teoretičara/kustosa: Mattheu Lelievre, Daniele Capra, Lucrezia Nardi i Ješu Denegrija kao i umetnicu Orlan da daju svoje „čitanje“ mog rada na koži, svako iz svog ugla. Kustoskinja izložbe Teodora Jeremić je potom od tih tekstova kreirala metatekst koji je tako postao statement koji se tetovirao, poput teoretskog kaveza kojim se moje telo, a time i moja praksa, kalupi ali i potvrđuje propustljivost granica i definicija. Dodatno se validira činom tetoviranja – tim simboličnim činom prodiranja egzorealnosti u endorealnost.

Tu je i ORLAN, koja će biti deo završnog performansa u MSUB-u. Kako je došlo do te kolaboracije?

– Upoznala sam ORLAN u jednom od svojih omiljenih lokala u Parizu. Pozvala sam je na parišku premijeru filma Lost Country Vladimira Perišića, na kome sam inače radila art direkciju. Film je neposredno pre toga imao svetsku premijeru na Kanskom festivalu u okviru Nedelje kritike i osvojio nagradu. Na moje veliko zaprepašćenje ORLAN se pojavila i bila vrlo ganuta filmom, nakon čega smo počele da se viđamo. Iako nije teoretičarka ona je jedna od ključnih figura u mom umetničkom razvoju i pozvala sam je da bude jedna od autora tekstova za performans u MSUB-u. 

ORLAN je svoj umetnički opus opisivala kao carnal art (nasuprot pokretu body art-a). Da li bi sebe svrstala u jednu od ovih kategorija ili u nešto potpuno drugačije?

– Kao što kaže moja kustoskinja ja govorim jezik korporealnog. Naravno da se moja praksa naslanja na prakse umetnica koje su koristile svoje telo kao subjekat i objekat i da je ORLAN neprocenjivo uticila na moj rad, pogotovu u kontekstu transgresije i modifikacije „savršenog”, „očekivanog”, „prirodnog” ženskog tela. Dok ORLAN u nizu plastičnih intervencija transformiše svoj lik u digitalno dizajniran pastiš najvećih ženskih ikona lepote u zapadnoj umetnosti, ja kroz telesne transformacije ili transkripcije identifikujem sve promene, pritiske, težnje, očekivanja.

Kako se osećaš sada kada se izložba privodi kraju? Šta sledi?

– Sledi jedan lični lockdown ne bi li se svrtela i završila pisani deo doktorata. A već uveliko radim na novim projektima i izložbama.

Foto: Privatna arhiva