Pažnja, veliki film! – ovim rečima je novinar francuskog lista Bande a part započeo kritiku ostvarenja Lost Country Vladmira Perišića, koje je za samo četiri dana prikazivanja u 47 bioskopa širom Francuske, ocenjen kao drugo najbolje ostvarenje na repertoaru. Prethodno je prikazan na Kanskom filmskom festivalu, pa na Sarajevo film festivalu, gde je svaki put nagrađen gromoglasnim aplauzom i ovacijama iz publike (a glavni glumac Jovan Ginić oba puta osvojio nagrade za najboljeg glumca), ali i kritikama u časopisima Le Monde, Figaro, Liberation, Nuvel observater, Premiere, Les Echos, Telerama, Positif, Les fiches du Cinema, Caniers du Cinema, Ell… Dok pozitivne ocene pristižu iz celog sveta, film je premijerno prikazan i u Srbiji, na otvaranju Festivala autorskog filma, a od 30. novembra počeo je sa redovnom bioskopskom distribucijom.
Svoj prethodni film Ordinary people radio sam kao neku vrstu protesta protiv sveta kakav ne bi trebalo da bude, ali jeste. Ima u tom filmu nešto što ne želi da se dopadne. Jedna vrsta provokacije gledaoca, neke pank pobune. U međuvremenu sam naučio da, koliko god da je velik naš bes protiv sveta, filmovi treba da se rade kao ljubavno pismo. Ovaj film sam radio kao ljubavno pismo publici i raduje me kada vidim da publika to pismo hoće da primi, izjavio je Vladimir Perišić uoči premijere filma u Beogradu, a za Buro 247 otkriva zašto voli da radi sa naturščicima, ali ne i sa profesionalcima profesije, zbog čega nikad ne čita obaveznu lektiru i ne prati filmove koji moraju da se pogledaju, ali i o uzbuđenju koje postoji kad njegov film konačno počne da se prikazuje u bioskopima.
Jeste li imali posebnu vrstu uzbuđenja pre prikazivanja filma Lost Country pred domaćom publikom?
– Postoji jedna vrsta radosti kada film puštate u život, na festivalima kad se premijerno prikazuje, a možda još više pred njegov odlazak u bioskope. Trema kako će publika prihvatiti film, ali i radost da ono na čemu ste radili tri – četiri – pet godina sada dajete drugima. Verujem da kad završite film, on više ne pripada vama, već gledaocima, i taj trenutak, kada im dajete nešto na čemu ste predano i dugo radili, vrlo je poseban. Kao kada dete, koje sada ima 18 godina i počinje da živi svoj život, ispraćate iz kuće. Nadate se da će ono negde tamo biti voljeno i da će život biti bagonakolon prema njemu.
A kako znate da je došao trenutak da pustite to dete, da je film završen?
– Iako u meni postoji perfekcionista, opsednut detaljima, koji bi mogao do besvesti da radi na filmu, postoji i nešto što se zove deadline. Deadlines make the world go round, rekao bi Walt Disney, i ma koliko ih mi ne voleli, oni su nekada i dobri. U ovom slučaju deadline je bio vrlo jednostavan – film je morao da bude spreman za Kan. I ja sam DCP, odnosno završnu kopiju filma, spremio u četvrtak u ponoć, u Kanu je bila u petak, a projekcija filma u ponedeljak. To znači da sam završio film, ne u minut do 12, nego u 12 plus jedan. Verovatno bih ga još montirao da sam imao vremena, međutim, u jednom trenutku morate da prihvatite da ne radite filmove koje hoćete, nego koje možete. Meni je samo bitno da znam da sam, u određenom trenutku, u određenim okolnostima, uradio sve što sam mogao.
S tim u vezi, film je i vrsta dokumentarnog traga jednog performansa – imate dva meseca za snimanje, tri meseca za postprodukciju, i vi kao jedan mali bend koji ima svoj nastup zavisite od energije koja tog dana vlada dok snimate određenu scenu. Da je snimate nekog drugog dana, ona bi možda bila bolja, možda i gora, ne znate. S vremenom sam naučio da prihvatim i zavolim tu zavisnost od okolnosti koju, recimo, pijanista može da ima, ali ne i pisac ili slikar. Što bi rekao Orson Welles, u filmu morate da budete talentovani u tačno određeno vreme – ako snimate datu scenu od deset do jedan, za nju morate da budete talentovani od deset do jedan, a ne sutra od tri do pet.
Zanimljivo je da ste na i na filmu Ordinary People i na filmu Lost Country radili sa naturščicima. Zašto?
– Jako volim da radim sa naturščicma ili amaterima, jer amater dolazi od italijanskog amato, što znači onaj koji voli. Uživam u tom radu jer se igramo – to je beskrajno jednostavno. S druge strane, imate profesionalce profesije koji objašnjavaju kako treba da se radi i svi rade na automatskom pilotu. A ne postoji pravilo za pravljenje filma, svaki film mora da izmisli svoju metodu. Na filmu je metoda rada jedan način mišljenja i za takav način rada sam prilično vezan.
Znači li to da kad započnete sa snimanjem filma vi nikad ne znate kada će ono da se završi?
– Ne, ne. Postoji plan snimanja, ali je on takav da scene snimamo redom. Naravno, idealno bi bilo da mogu da simam jedan film godinama, ali to je nemoguće i zbog finansijskih razloga i zato što ja mogu da dam sve vreme ovog sveta svom filmu, ali ne mogu to da tražim od ekipe, koja je mala i ima oko 10 – 15 ljudi, ili u ovom slučaju klinaca, koji su morali da naprave pauzu u školi. Mogli bi možda da snimamo, recimo, samo nedeljom ili dok traje letnji raspust, ali to je nemoguće, postoje neke uslovnosti koje se moraju poštovati.
A kada je film gotov, da li ga, po pravilu, prvi put gledate sami?
– Uvek pravim dve kontrolne projekcije, jednu, na kojoj mi je zaista potrebno da budem sam, ne u smislu kontrole filma, već zato što je to trenutak kada najbolje vidite šta ste uradili i gde hoćete dalje da idete. Marcel Duchamp je imao taj izraz – umetnički koeficijent, umetnički koeficijent nekog dela je jednačina između onoga što je zamišljeno i onoga što je ostvareno. Uvek imam potrebu za tom jednom kontrolnom projekcijom gde sam potpuno sam, gde znam šta je zamišljeno, a šta je ostvareno. I uvek imam jednu kontrolnu projekciju sa direktorom fotografije, snimateljem zvuka i mikserom.
Treba li publika da ide sa nekim predznanjem u bioskop da pogleda film Lost Country?
– Ne.
Okvirna priča filma su studentske demonstracije devedesetih godina za vreme Slobodana Miloševića (1996-97), a intimna priča je o dečaku koji odrasta uz majku koja je članica vladajuće partije. Klinci koji su tih godina učestvovali na protestima danas imaju oko četrdeset – pedeset godina, današnji klinci (oni koji igraju na filmu) i oni koji treba da gledaju film, tada nisu ni bili rođeni. Jeste li razmišljali o publici dok ste stvarali ovaj film, kome je on zapravo namenjen?
– Umetnici, uslovno rečeno, ne biraju temu. Teme sazrevaju u nama – neke se s vremenom same nametnu, a neke otpadnu. Ono što je meni bitno jeste da se osećam legitimnim da ispričam neku priču, da osećam da mogu da budem tačan i da mogu da donesem jedan ugao gledanja ili da podelim sa gledaocem nešto što neko drugi ne bi mogao – ne da sam ja bolji od tog nekog drugog, već u toj temi mogu da dam nešto što neko drugi ne bi mogao… Druga stvar koja mi je jako važna jeste da se izražavam što je iskrenije moguće, bez da išta namećem gledaocu odnosno, da ga ostavim slobodnim – da mu ponudim jedan prostor u filmu koji će da domašta. Za razliku od književnosti, film saturiše ili blokira našu maštu. Kada čitate Anu Karenjinu, ima onoliko Ana Karenjina koliko ima čitalaca, a kad se napravi film o njoj, Ana Karenjina postaje glumica koju je reditelj izabrao. I zato se trudim da ostavim neke narativne elipse, off – prostor, koji će gledalac da domašta. Film po meni nije samo ono što se dešava na ekranu ili filmskom platnu, već postoji samo između tog ekrana i gledaoca i ako se tu ništa ne dešava, zapravo ni nema filma. I idealno bi za mene bilo da ima onoliko filmova koliko ima gledalaca u sali. Što znači da se taj suset desio. Ja jako dobro znam da je Rosselini režirao film Nemačka nulte godine, ali je istovremeno to film koji meni pripada. Kada sam ga gledao ili kad sam ga prvi put video desilo se nešto između mene i toga što mi je nudio taj film, da izmaštam svoj film. I filmovi koje volim i koje sam gledao bezbroj puta, uvek me iznenade neke stvari koje nisam video, pogotovo što sam mislio da u njima ima nekih scena, kojih uopšte i nema na filmu. To je moja mašta stvorila jer su mi ostavili prostor da budem aktivan gledalac. Ono što je meni bitno jeste da ostavim gledaoca slobodnog i aktivnog. I više volim to pitanje mesta gledaoca – da film mora da misli mesto gledaoca, mesto koje nudi gledaocu, nego to pitanje publike. Jako vodim računa o jednom imaginarnom idealnom gledoacu, a manje sebi postavljam pitanje publike. Nekako verujem da nas filmovi koji su nam potrebni i kad su nam potrebni, nađu.
A koji su to filmovi vas pronašli ili još bolje – ako neko želi da se približi vama kao filmskom gledaocu, da posmatra film vašim očima, koja bi to filmska osvarenja trebalo da pogleda?
– Sem kad radim na svom filmu, pogledam po jedan film dnevno, pogotovo kad sam u Parizu, jer volim bioskop. Ono u šta suštinski verujem, kako sa naturšcima tako i sa filmovima, to je kao ona teorija pejotla – film mora tebe da nađe. Nikad nisam gledao filmove i nikad nisam čitao knjige koje su bile obavezne. Uvek sam imao problem da, kad me nešto ne interesuje ili kad svi preporučju da nešto mora da se odgleda, to pogledam, tako da imam jedan vrlo ličan odnos prema filmovima i to je ono što volim u iskustvu gledaoca. Ali, Abbas Kiarostami, Roberto Rossellini, Robert Bresson, Chantal Akerman, Godard – pogotovo Godard iz osamdesetih – Strast, Prezime Karmen. Jako volim japansku kinematografiju, tajvansku kinematografiju, Akija Kaursmakija – mislim da je on jedan od najvećih živih reditelja.
Važan ste deo Festivala autorskog filma koji se upravo održao u Beogradu – ove godine ste bili selektor programa Bande a part. Šta biste nam preporučili da pogledamo iz te selekcije?
– Bande a part ove godine ima jedan odličan postmodernistički triler, Drugi Loran, Claudea Schmitza, čije smo prethodne filmove prikazivalu u istoj selekciji.
Godinama živite između Pariza i Beograda. Da li se u oba grada osećate kao kod kuće?
– Pokušavam da živim negde između ta dva grada jer mi to između daje jednu vrstu slobode, slobodu i od Pariza i od Beograda. U tom međuprostoru osećam da gravitaciona sila društva manje deluje na mene.
Imate li utisak da se nešto menja, budi u Beogradu poslednjih godina?
– Poslednjih godina sam se bavio filmom Lost Country. U novembru prošle godine počeli smo snimanje, u međuvremenu smo ga snimili, izmontirali, bio je u Kanu, poslat je na 30 internacionalnih festivala, izašao je u Francuskoj, izašao u Švajcarskoj, 30. novembra počeo je sa prikazivanjem u srpskim bioskopima… Dok su se u Francuskoj održavali protesti protiv reforme penzionog sistema, ja sam bio u montaži od osam ujutru do ponoći, i kad bih izašao napolje viđao sam samo tragove demonstranata koji su sve palili… Ono što mi je prijalo u svemu tome, kao kod Abasa Kiarostamija gde su likovi uvek u nekoj blokiranoj društvenoj situaciji iz koje se spašavaju tako što imaju neku fiks ideju koja ih vuče napred, jeste to što je ovaj film bio moja fiks ideja, gde sem nje ništa drugo nije postojalo.
Fotografije: Filip Olćan, Promo
