U liminalnom prostoru između slobode i prinude, tu stvara Marina Marković. Postavljajući umetnost na granicu nepoznatog i nesigurnog, u predelu gde se telo suočava sa društvenim strukturama, kroz koncept aranžmana—fizičkog i simboličkog, Marina provocira. Njena najnovija instalacija, postavljena u okviru 60. Oktobarskog salona, završni je fragment četvorogodišnjeg projekta The Arrangement(s). Ako su i postojale, granica tela, prostora, i identiteta blede. Kroz performans koji ruši uspostavljenu dinamiku između privatnog i javnog, između tetovaže kao stalnog traga i efemernog umetničkog izraza, Marina omogućava uvid u ono što se dešava „ispod kože.“ Naizgled nežna i uvek provokativna, njena umetnost nepogrešivo ostavlja posetioce u stanju neizvesnosti i nesigurnosti – da li su tetovaže prave, i šta sve to uopšte znači?
Spojler: Tetovaže su prave, biće tu zauvek. Zašto radi to, Marina Marković otkrila nam je u podrumu podruma – tamo gde je postaljena njena instalacija, u Salonu Muzeja grada Beograda.
Na koji način instalacija na Oktobarskom salonu predstavlja završnu etapu projekta na kom radiš već godinama? Zašto je sada kraj?
Projekat The Arragement je otpočeo 2020. godine i koncipiran je da bude jedna vrsta višegodišnje igrice, power play-a. Termin “The Arrangement” ima dvostruko značenje: označava i neku vrstu sporazuma kao i aranžiranje. Formu sporazuma koje sam davala svim galerijama I umetničkim institucijama sam pruzela iz BDSM prakse, koja mi je zanimljiva kao ambijent, poligon za istraživanje modaliteta društva i njegovih klauzalnih odnosa. Projekat sam započela tokom korone, tako što sam na email adrese gotovo svih galerija, muzeja, institucija sa kojima sam prethodno saradjivala poslala sporazum kojim nudim delove svoga tela za tetovažu njihovog logoa. Docnije se projekat razvio u seriju živih performansa, izvodjenih širom Evrope, uvek u drugačijem aranžmanu.
Na Poslednjem performansu u Salonu Muzeja savremene umetnosti koji se zapravo simultano dešavao sa radom na instalaciji za Oktobarski salon, istetovirala sam teoretski okvir, kavez za prethodna 124 aranžmana (logoa) , sastavljen od tekstova pet teoretičara koji različito tumače moj rad.
Jedan od teoretičara čiji je tekst ispisan na mojoj koži je Matju Lelievr, koji je ujedno i kustos Oktobarskog salona. Zato je ova instalacija zapravo organski deo, pre nego istrgnuti fragment The Arrangement(s)-a. Čin tetoviranja ispisa Aesthetics of Encountours na mom vratu se nije desio u formi performansa u galeriji već na klinici Medigroup-a, gde je čitav medinski set od 20ak aparata beležio šta se dešava ispod kože.
Performans je efemerna umetnost. Sa druge strane, tetovaže su trajne, oličenje „dugovečnosti“, i često ljudi zaziru od njih baš zbog toga. Kako si pomirila ova dva ekstrema u svom radu?
Meni je čin tetoviranja, kao što sam rekla, inicijacija, početak rada.
Kožu sam, kao mesto pregovora, izbrala zbog svoje ambivalente prirode, ona je i iznutra i spolja, granična ali i polupropusna jer omogućava pregovore između nas i našeg okruženja. Ona je mesto gde se sloboda izbora dodiruje sa pritiscima kulturne moći i tenzijama društvene kontrole. Tetoviranje dakle ima ulogu i da markira tu nestablinu granicu i da demonstrira binarnost prirodnog i voljnog, površinskog i unutrašnjeg, diskurzivnog i naznačenog. Tim simboličnim činom prodiranja egzorealnosti u endorealnost, samo se potvrðuje propustljivost granica, kao i dvostruka priroda moći koja se konstantno predaje i preuzima.
Aposlutno sam svesna da se svakom tetovazom, buduci da su u interrelaciji sa svim prethodnim, dodajem još jedan novi sloj, otvaram novo pitanje. Uzivam u procesualnosti rada i svemu onome što se događa usput. Moja koža a sa njom I svi tragovi na njoj će da živi, stari i da se na kraju poništi.
The Arragements je umetničko delo koje ujedno predstavlja društveni, politički angažman. Sa druge strane, tvoj izraz je vrlo umetnički, sa izraženom estetskom vrednošću. Kako pronalaziš balans između ta dva, tako da tvoj rad komunicira sa publikom?
Uvek sam kroz radove obradjivala teme koje mene lično tangiraju / muče / bole ali konstruišući ih kroz radove tako da imaju širi društveni kontekst i angažovanost a pre svega da komuniciraju, da “rade”. Jezik koji govorim je jezik korporealnog a telo je za mene teritorija raskrinkavanja nekih društvenih struktura budući da je ono je polje isprepletenih uticaja i poruka, klauzalnih veza i pritisaka, odnosa moći.
Izuzetno mi je važno da mi radovi nisu autistični, da nisu namenjeni samo mojim kolegama i teoretičarima. Od svoje prve izložbe sam se koristila najrazličitijim strategijama ne bi li došla do što šireg kruga publike, estetika je svakako jedna od njih. The Arrangement je zamisljen kao sinestezijski lavirint, korporealni playground, prostor koji je vizuelno i primamljiv i jasan, ali i koji budi specifičan osećaj ulaska u samo telo i bivanja u njemu.
Bilo mi je jako važno da “izvrnemo” kožu, da zađemo u ono što se dešava iza nje i celokupan izbora materijala od lateksa i neona do zavesa i samog načina postavke, izveden je sa tom idejom. Prostor je dekonstruisan nizom zavesa boje kože koje daju publici da bude aktivna i prekraja prostor, koje konstantno skrivaju ali i otvaraju pogled, i zaista podsećaju na kožu. Neko od radova su postavljeni iza zavese, kapilarno se šire po zidovima, neki iznenađuju, ali sve zajedno radi na ostavljanju utiska unutrašnjosti. Toplo je, fluidno, kontstantno promenljivo, nema čvrstih oštrih ivica. Moja ideja je bila da zaista pozovemo publiku unutra.
Tvoj performans u Salonu Muzeja savremene umetnosti trajao je više sati i tada si imala priliku da posmatraš publiku koja je prisustvovala. Kakvi su utisci publike? Na koji način njihove reakcije uopšte utiču na tvoju umetnost?
Uvek se vodim time da sa svakim novim performansom moram da zadjem u nepoznato, mora meni da bude uzbudljivo da bi bilo I drugima. Ovo je bio prvi put, da me je zbog ekstremno obimnog sadržaja, tetovirao simultano tim tattoo majstora (na 40ak stepeni bez klime pred više stotina ljudiJ ) kao I prvi put da sam zabeležila reakciju sebe same uz pomoć medicinske aparature koja je monitoringovala sve moje vitalne funkcije bile su monitoringovane tokom trajanja performansa.
Nikad ne odredjujem granice publici, to su (retki) trenutci kad skroz puštam kontrolu, šta se desi trebalo je da se desi. Beskrajno mi je zanimljivo kako publika u razlicitim kultirnim sredimnama razlicito reaguje.
Ne znam zašto imam osećaj, buduci da sam tu ja ta koja sam krajnje objektivizovana, da je publika podjednako izlozena mom pogedu kao ja njihovom I da se uvek bez izuzetka dećava neki drgoceni transfer.
Kako razumeš Estetiku susreta, tematski okvir u kojem su tvoja instalacija i rad Jespera Justa postavljeni u dijalog?
Ideja kustoskog para Matthiew Lelievr-a i Maje Kolarić bila je da stvori platformu za susret i razmenu stranih I domaćih umetnika. Moj The Arrangement postavljen je u podrumu Salona Muzeja grada i u umetničkom je dijalogu sa radom Seminarium danskog umetnika Jespera Justa. Naši radovi se prepliću i nadovezuju i estetski i konceptualno, kroz diskutovanje granice izmedju prirode i tehnologije.
Foto: Bojana Janjić