Svemirski brodovi, izložba Marka Lađušića kojom je otvoren novi prostor galerije Monolog, traje do 20. decembra. Vikend pred nama idealna je prilika da, ako još uvek niste, pogledate radove jednog od najvećih regionalnih umetnika – vajara, slikara, tvorca multimedijalnih performansa i redovnog profesora na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu i Fakultetu tehničkih nauka u Novom Sadu, koji su oslikani najdubljom crnom koja je ikada proizvedena na planeti, prikazujući jedinstvenu tehniku akrila koja apsorbuje svaki trag svetla – baš kao u svemiru oko nas.
U intervjuu za Buro. Marko Lađušić priseća se svojih početaka i ljudi koji su mu, baš onda kad je trebalo, dali vetar u leđa da slobodno i autentično stvara.
ŠETNJA S DENISOM
Ideja za izložbu rodila se letos, spontano. Šetao sam sa Denisom Leom Hegićem, kustosom ove izložbe, pričali smo o Beogradu i Lionu, gde živim poslednjih osam godina blizu kafane Lipov lad, gde mi je i atelje, tu stvaram, i gde sam proveo neke divne godine još dok sam studirao, i Denis je poželeo da snimi video o meni – o tome kako funkcionišem, kako živim… To je jedan kratki portret, od nekih osam minuta i jedna rečenica je bila ključna – šta sam radio kao dete.
POČECI
Prisetio sam se potoka iza svoje kuće, gde sam u ranom detinjstvu uvek bežao. Odrastao sam u jednom malom mestu u Bosni, Pelagićevo, koje je utemeljilo ono što sam kasnije radio tokom života – imao sam neverovatnu mogućnost da u prirodi provodim od 10 do 12 sati dnevno, da maštam o svemu, pa i o tome šta ću biti kad porastem, da gledam u zvezde, a nebo je tamo potpuno drugačije nego u Beogradu, da budem slobodan… S druge strane, na mene su veliki uticaj u to vreme vršili moj brat Vojko, koji se zanimao za strip, i naš drugar, Aleksandar Nedoh, umetnik iz Tuzle. Zamislite dete od 6-7 godina koje dobila tonu stripova, i to avangardnih stripova. Zbog toga sam prvi u razredu naučio latinicu, jer se prvo učila ćirilica, ali i više od toga, stripovi su me naučili alternativnom mišljenju.
TROJKA IZ LIKOVNOG
U to vreme strip je kao kategorija bio prilično neprihvatljiv, posebno alternativni strip, i tu počinje jedan drugi deo mog života, stvaralački. Još kao dete počeo sam da stvaram, sećam se da sam napisao roman od 30 strana o patku koji putuje po svetu. Pisao sam dečje tekstove, vrlo intuitivno, ali sam tome bio ozbiljno posvećen. Ono što se dešavalo zapravo, bilo je to da sam tada počeo da modelujem. Od gline sam pravio cele gradove – zamislite instalaciju od 1000 detalja, tu neverovatnu količinu prostora i dečje mašte koja mi je omogućila da ozbiljno radim u to vreme. I došli su rezultati.
U Osnovnoj školi sam dobio dve republičke nagrade za likovno stvaralaštvo, a imao sam trojku iz likovnog. I to će me celog života pratiti. Evo i sad, kad predajem na fakultetu, gde postoji i to oficijelno i to alternativno, veći značaj pridajem alternativnom jer je to vrlo važno da bi se podržalo slobodno mišljenje.
SVEMIRSKI BRODOVI
Iz moje i Denisove šetnje nastao je kratki film, ali tada mu je pala na pamet i ideja o mojoj sledećoj izložbi. Denis je otvarao novi prostor galerije Monolog i predložio da se on otvori mojom izložbom. Kako će se ona zvati? Mogu li Svemirski brodovi? – bila je njegova ideja. Mogu, pristao sam i za mesec dana napravio 40-ak radova, od kojih je jedan deo izložen u Monolog galeriji, a drugi u Budimpešti.
Cela izložba, sem dva velika formata – koja predstavljaju vezu sa tkivom prošlosti i tom jednom megastrukturom koju sam ranije radio, malih je formata. Shvatio sam da je manji format fantastičan i da ima upravo tu logiku stripa, tog narativnog toka gde je sve složeno kao neki triptih. Posećenost izložbe i zadržavanje ljudi u galeriji, dalo mi je dodatnu snagu da, sem velikih formata koje ću uskoro izlagati u Muzeju grada, nastavim sa malim formatima.
UZORI
Nikad nisam imao uzore, vrlo malo je bilo onih koji su dolazili iz domena umetnosti, najviše iz muzike. David Bowie na primer. Mislim da je to zato što sam počeo da stvaram kao mali, nisam bio zagledan u Cezannea i Picassa, već u prirodu, sve(t) oko sebe i stripove – Daleku planetu, Planetu majmuna, Flash Gordona…
STUDIRANJE U RIJECI
Taj period je vrlo značajan u mom životu, prvenstveno jer sam upoznao profesora Žarka Violića. U Rijeci sam se intenzivno družio sa Damirom Urbanom, koji me je upoznao sa riječkom rok scenom, koja je tada bila izuzetno jaka. S druge strane, profesor Violić koji je, tvrdim, daleko najbolji profesor koji mi je predavao, upravo zbog stava da samo slobodan čovek može da stvara. Sa tim sam se susreo i u Beogradu.
Zahvaljujući profesoru Ljubodragu Jankoviću Jaletu, kog sam nasledio na fakultetu, imao sam priliku da studiram potpuno alternativno. Nisam bio tipski student koji je bio samo dobar i koji je ostvarivao fantastične rezultate, nego sam drugačije mislio i sa mnogo više slobode se kretao kroz studije. Bio sam daleko od konvencionalnog učenika i kada sam profesora Jankovića pitao zašto mene predlažu za docenta, rekao mi je – Marko, novo vreme traži drugačije ljude.
PRILIKA
U sva tri grada u kojima sam dugo živeo, Tuzli, Rijeci i Beogradu – a sve su to kosmopolitske sredine, otvorene sredine dobih ljudi, imao sam sreću da upoznajem osobe koje su mi pružale šansu da se iskažem. U Rijeci sam na prvoj godini fakulteta dobio atelje. Srbin u Hrvatskoj, devedesetih godina – zvuči gotovo nemoguće, a sve zahvaljujući mom ludom profesoru Violiću koji je rekao – ti si drugačiji.
U sve tri sredine sam se osećao prihvaćeno i dobrodošlo. Nisam verovao ni da ću kao dete iz Bosne ostati u Beogradu kad završim studije, ali sam, očigledno, razbio svaki stereotip koji postoji.
SONJA SAVIĆ
Imao sam neverovatnu sreću da preko bivše devojke, sa kojom sam radio modne revije devedesetih godina u SKC-u i Domu omladine – prostori sa kojima i danas sarađujem, upoznam Sonju Savić, Srđana Đileta Markovića, Megi iz Ekatarine. Od Sonje sam mnogo naučio, o estetici pokreta pre svega, o alternativnom performansu, glumi. Ona je bila autor projekata, sa Điletom iz Supernauta, koji je radio muzičke matrice za naše video-radove i predstave, od kojih je jedna 1994. godine igrala na Bitefu. Sonja je, sa čime god da se nosila u životu, prema meni bila jako pažljiva. Uvek je imala dobre namere i stvarala je radi stvaranja.
Zapravo, osamdesetih godina je mnogim mladim ljudima imperativ bio da upišu akademiju ili osnuju bend, to je bilo postavljeno kao najviši cilj, nismo bili materijalisti. Snimali smo radove za sto maraka. Mladi danas to ne mogu da shvate. U to vreme sam studirao skulpturu i bivao na fakultetu preko dana, a uveče odlazio u SKC da celu noć vežbam za predstavu – svi smo bili deo jedne alternativne scene i radili stvari koje nisu bile za školu. Bila je tu i Roksanda Ilinčić, tada na II godini fakulteta, pa Saša Marinković, Maja Todorović.
MLADEŽ
Ima mnogo sjajnih klinaca – koji odlaze u inostranstvo. Na mom fakultetu je veliki broj mladih otišao, prvenstveno dizajnera. Jednostavno je, imaju dosta posla i ovde, ali žele nova iskustva. Naveo bih sjajan primer Marijane Radović, naše dizajnerke enterijera koja u Milanu vodi biro koji prevazilazi ceo naš fakultet. Još u Beogradu pokazala je veliki potencijal, ali ovde nije mogla da dobije produkciju koja joj je bila potrebna, nije mogla da realizuje sve svoje zamisli. I to je normalno, oduvek je tako bilo, ne bih to zvao odlivom mozgova.
Šta bi Tesla bio ovde, ili u Austriji, a šta je postao u Americi – neke sredine pružaju više i mladi to danas dobro kapiraju.
NAJDUBLJA CRNA
Anish Kapoor patentirao je najdublju crnu boju, nije je napravio, već ju je, na neki način, zloupotrebio. Imućan i slavan, došao je do vojne industrije koja mu je dala fantastičnu crnu kojom se farbaju avioni i on ju je autorizovao, odnosno uredio tako da u umetničke svrhe može da je koristi samo on i niko više. I onda je Stuart Semple odlučio da napravi najcrnju crnu, najružičastiju ružičastu, najljubičastiju ljubičastu boju na planeti, boje koje su neverovatno mat, a koje svi na planeti mogu da kupe – sem Anisha Kapoora.
Dobio sam tu boju i nastaviću da radim sa njom, a nove radove moći ćete da vidite uskoro na mojoj samostalnoj izložbi u Muzeju grada.
Lion, Lipa i Svemirski brodovi:
Fotografije: Nemanja Maraš, Miloš Sovilj
