Pre nešto više od jednog veka Oldus Haksli objavio je Vrli novi svet. Od 1932. godine, brojni filmski stvaraoci iščitavali su ga u svojim delima, ekranizujući direktno ili indirektno, delom ili potpuno, distopijska proročanstva engleskog pisca. Mickey 17, novi film južnokorejskog režisera Bong Joon-hoa nije inspirisan ovim romanom – ali bi mogao biti pokušaj njegovog nastavka.
Zapravo, Mickey 17 je adaptacija drugog, savremenog dela – Mickey7, iz 2022. godine, američkog autora Ashtona Edwarda. Ipak, problemima koje tretira, Bong Joon-ho se nastavlja na nedovršene (i nedovršive) dileme koje je Haksli postavio, a koje su mnogi posle njega, a pre Korejca, pokušali da interpretiraju. Razumnjivo, jer Hakslijeva naučno-tehnološka predskazanja počinju da se čine sve bližim, pa tako i neodumice koje one izazivaju sve važnijim. Uostalom, Bong Joon-ho je karijeru izgradio na filozofsko-sociološkim tumačenjima i satiričnim komentarima savremenog društva, bilo onog u nativnoj Južnoj Koreji (Parasite) ili negde drugde u svetu (Okja).
Mickey 17 je pokušaj istog. U distopijskom vremenu, toliko bliskom da dešavanja čini neprijatno osetnim, ali dovoljno dalekom da naučno-tehnološke manevri ostanu u domenu fantastičnog, junak Mickey (Robert Pattinson) bira da pobegne od svojih novčanih dugova tako što će se odmetnuti u istraživačke ture na novozaposednutoj planeti. Ne čita Terms and Conditions (jer, jelte, ko i kada jeste) te bira da bude u kategoriji Exependables – potrošnih, onih koji će biti iznova štampani u bespomučnim testovima ljudi u belim mantilima, koji će na osnovu njegovih iskustava stvoriti sve što je potrebno za nastanjivanje nove lopte.
Problemi u matriksu
Robert Pattinson dobro se snašao u novom univerzumu, pa je svaku od prikazanih 18 verzija glavnog junaka uverljivo predstavio, vešto se igrajući unutar njihovog psihološkog spektra. Glumom ili naracijom, oživljava ne samo karakterne već i emocionalne i moralne dileme svog junaka. Uobičajno, tako nešto ne možemo reći kada je Mark Ruffalo predmet analize, koji se uvek trudi, ali tek na trenutke uspeva da ubedi. Da li imitira ili interpretira Donalda Trampa kada glumi Kennetha Marshalla, teško je reći.
Velom (crnog) humora, Bong Joon-ho opet prikriva satirične osvrte na vrednosne sisteme savremenog društva. I tako navodi da se smejemo, kada bi zapravo trebalo da bespomoćno zaplačemo se zapitamo. „Peščana oluja se približava. Kupite nove naočare sa 5% popusta“, čuje se sa razglasa u filmu, i zvuči uvredljivo poznato.
Mickey 17 (i 18) i Amerika su ogledalo svih nas
Bliske su i karikature aktuelnih političkih figura, njihov – a zapravo i naš – odnos prema prirodi i tuđim prirodama, ljudskim i životinjskim. Bahata nesmotrenost, te banalna egocentričnost u osvajanju teritorije – bile one prirodna prostranstva ili ljudska psiha, nije samo osobina onih na vlasti, mada film o ovome govori suptilnije.
Svi nam je, kao i osujećenom predsedniku Amerike, važno samo da se snima, samo da drugi vide našu izmaštanu hrabrost. „Možda je u početku bilo i drugih motiva, ali danas je glavni strah“.
I na kraju, (opet) vrli novi svet
Pri osvrtu, Mickey 17 je (ipak) intrigantan komentar. Međutim, nije inovativan, i to se, inovativnom i domišljatom reditelju kao što je Bong Joon-ho, ipak mora zameriti. Južnokorejski autor kao da je radio po standardima srpske kinematografije, pa film naliči onim našim ostvarenjima koja su zapravo pravljena da budu TV serije, a onda (nakaradno) sklepana za bioskopsku distribuciju, više kao promotivni šlagvort za ono što predstoji na malim ekranima nego li suvislo delo za veliko platno. Tek se u razrađenim epizodama otkrivaju karakteri i motivacije likova, a tema (u određenim slučajevima) dobija na svojoj punoći i jasnoći. Tako i Mickey 17 otvara brojna pitanja: ponovo navodi na religijsko-filozofsku nedoumicu o odnosu duše i tela, o(be)smišljavanje smrti i etičke dileme kloniranja, između ostalih. Klasne razlike uvek su posredi, pa ih Bong Joon-ho i ovde adresira. U cigle smo sećanja ionako već smestili. Iako ih predstavljamo mekše (gotovo uvek logotip je oblak), naša sećanja, cela istorija ergo ličnost već su pohranjena i, ako neko poželi, sa njima može čini šta god poželi.
Međutim, čim ih okrzne, kroz repliku ili dve, odlazi dalje, i retko se na njih vraća.
Iako je tema neiscrpna, publika će uskoro biti iscrpljena, ukoliko joj se pažnja konstantno usmerava na ista, (površna) razmatranja bez suvislih uvida i po koju novu komičnu doskočicu. Nakon više od dva sata, ostaje tek toliko energije da kažemo Uh, stvarno smo osuđeni na propast i vratimo se svojim uobičajnim kapitalističko-distopijskim navikama. Nihil nove u ovom hakslijevskom svetu, nihil nove ni u novom filmu Bong Joon-hoa, koji više nije ni tako atraktivan, ni tako distopijski.
Film možete pogledati u (preporučenom) IMAX i drugim Cineplexx bioskopima od 6. marta 2025.
Foto: IMDb