Svakog proleća u Beogradu se održava jedinstveni festival na kojem se predstavljaju savremeni francuski pisci u okviru Molijerovih dana.
Francuski institut u Srbiji, u saradnji sa francuskim i srpskim izdavačima, kao i sa kulturnim i obrazovnim institucijama gradova Srbije od 8. do 11. maja predstaviće nam duh francuske pisane reči. Francuska književnost jedna je od najbogatijih i najraznolikijih. Kada znamo da Francuzi izuzetno cene dobru priču, onda se radujemo i dolasku tri izuzetna francuska autora čije knjige smo već mogli da čitamo na srpskom. Autori koji će svojim dolaskom uveličati ovogodišnji festival Molijerove dane 2024. su: Andrej Makin, Kristijan Laks i Majlis Besri.
Sama pomisao na Francusku za mene predstavlja visoku kulturu
Njeni autori čija je originalna misao osvojila svet, stvorili su trajnu zaostavštinu književnog nasleđa. Kroz različite identitete evropske tranzicije, književnost Francuske dala je jedan proširen i provokativan ugao. Ono što predstavlja izvrsnost u književnosti je jezik koji je ostao u centru. Upravo je francuski jezik u velikoj meri doprineo formiranju kultrurnog identiteta. Antropološke progresije francuskog jezika povezane su sa dušom ljudi, jer postaje instrument komunikacije.
Da li frankofoni pišu samo radi razmene ideja? Istina je da anglofoni dobro znaju kako da priča uspe i dopre do široke publike. Odnosi s javnošću i marketing doprinose toj podržanosti od strane publike. Jedan od najpoznatijih francuskih klasika je Grof Monte Kristo, poznat izvan frankofonije i bez velike reklame. Tu su i očekivanja od književnosti, a svako od nasi ma svoje stavove prema pristupačnosti i dubini književnog dela. Sposobnost dubine književnog dela ipak nije definisana jezičkim poreklom. Književnost bez obzira odakle stiže, na koncu, svojim karakterom stvaraju sami pisci.
ANDREI MAKIN
Andreï Makin je član Francuske akademije, rođen u Krasnojarsku u Sibiru 1957. godine. Krajem osamdesetih nastanjuje se u Francuskoj. Autor je veoma značajnog i mnogo puta nagrađivanog književnog opusa: dobitnik je Gonkurove nagrade, Gonkurove nagrade gimnazijalaca i Nagrade Mediči za roman Francusko zaveštanje 1995, Velike nagrade RTL – Lire za Muziku jednog života 2001, dodeljeno mu je priznanje „Princ Pjer od Monaka“ za celokupno delo 2005, potom je 2013. dobio i nagradu „Kazanova“ za roman Voljena žena, a 2014. i Svetsku nagradu „Čino del Duka“ takođe za celokupno stvaralaštvo. Nekoliko dela objavio je i pod pseudonimom Gabrijel Osmond.
Na pitanje o savremenoj književnosti, u jednom intervjuu je rekao:
– Ima mesta za pesimizam kad vidite da je knjiga postala roba sa sniženom cenom, devalorizovana, predmet koji se baca, a pisci glume klovnove u televizijskim emisijama… To je u Rusiji nezamislivo, pisac je tamo uvek bio poštovan kao kakav polubog, čak i ako je živeo vrlo skromno. U isto vreme, prava književnost je kao potok koji, na ovaj ili onaj način, krivuda i izmiče branama koje mu preprečuju put. Tako i književnost – ona uvek stigne do svojih čitalaca. Na kraju krajeva, i kad se zlato iskopa baci se 99% bezvrednog kamenja; u ime čega bismo morali da dobijemo 50% uspeha u književnosti? U suštini, prava književnost i prava poezija su oduvek bile ređe nego grumenje zlata.
Makinov stil, učen i bogat, jedni nazivaju Volterovskim, drugi Floberovskim, pesničkim, ili neoklasičnim. Jedno je sigurno – Makin ostaje veran svom izrazu. Za njega, pisanje je više od stila, forme, lepih rečenica. Pisanje je vizija!
CHRISTIAN LAX
Christian Lax je slavni francuski strip crtač i scenarista, autor sjajnog stripskog ostvarenja Crvena figura plodnosti i tvorac preko 50 albuma, više serijala, dobitnik brojnih nagrada. Lax vrlo često kroz svoju umetnost iznosi kritiku savremenog društva i nepravde koje su prisutne u mnogim njegovim sferama. Neke od tema njegovih albuma su: poteškoće sa kojima se u društvu sreću osobe sa invaliditetom (Govor bola), društveni prevrati (poput onoga u Rumuniji u doba Čaušeskog), ili pak sučeljavanje sa sopstvenim bićem kroz teške izazove biciklizma, sporta koji i sam Lax obožava (Orao bez kandži).
Crvena figura koja simbolizuje materinstvo izložena je danas u Luvru, u Odeljenju umetnosti Afrike, Azije, Okeanije i Amerike – poznatom i pod nazivom Odeljenje primitivne umetnosti. Crvena figura materinstva je po svoj prilici pronađena na severoistoku dogonske visoravni, u regiji Tintam, poznatoj po prefinjenoj vajarskoj umetnosti. Ovo je strip posvećen toj neobičnoj skulpturi iz XIV veka, ali i migracijama, kolonijalizmu, raznovrsnosti kultura, spašavanju umetničkih dela od uništavanja, značaju Luvra i snazi želje za spašavanjem baštine i neprocenjivih vrednosti.
MAJLIS BESRI
Majlis Besri je diplomirala 2005. političke nauke u rodnom Bordou. Potom je na Institutu za medije i komunikacije u Parizu pet godina bila predavač u oblasti dokumentarnih radijskih programa. Od 2003. godine je producentkinja i urednica Radija „Frans kultur“ Francuskog državnog radija. Treće doba, prvi roman Majlis Besri, osvojio je Gonkurovu nagradu za najbolji prvi roman 2020. godine.
Treće doba je roman o smrti u kome je mnogo života. Govori o Samjuelu Beketu koji je život okončao u staračkom domu po imenu Treće doba, u Parizu. Ipak, njena knjiga je roman, a ne biografija o Beketu. Beket u Trećem dobu izjavljuje da je naš život moguć zahvaljujući „odloženoj nadi“.
Napisala je još dva romana (još nisu prevedeni na srpski) Besri je posvetila velikanima umetnosti – Raspršene ljubavi (u čijem središtu je pisac nobelovac Vilijam Batler Jejts) i Dadilja Fransisa Bejkona (o slikaru Fransisu Bejkonu).
FRANCUSKA KNJIŽEVNOST
Književnost, bez obzira na jezik kojom je napisana, predstavlja raznoliku tapiseriju koja izražava iskustva, maštu, istoriju. Neosporno je da francuska književnost ima dugu i cenjenu tradiciju u kojoj se pominju imena Victor Hugo, Gustave Flaubert i Albert Camus. Ima širinu koja omogućava raznolike teme i stilove. Francuska književnost je posebna zbog filozofske dubine po kojoj je poznat Jean-Paul Sartre. Francuska književnost je uticala na globalni književni pejzaž. Francuski književni pokreti, poput romantizma i nadrealizma, ostavili su neizbrisiv trag u književnosti širom sveta. Takođe, književnost je isprepletena sa kulturom, istorijom i društvenim promenama koje su vladale u Francuskoj. I na kraju, kao i na samom početku, moramo pomenuti jezik, tako izražajan, čija lepota doprinosi privlačnosti francuske književnosti.
Književne sklonosti su veoma subjektivne i ono što je za nekoga izuzetno, za drugog nije. Svi jezici imaju svoje lepote, teškoće, istoriju. Francuski je preuzeo dosta od latinskog i grčkog i to je deo njegovog bogatstva. Ali engleski je takođe preuzeo francuski, dakle iz tih istih prošlih jezika, a takođe je dodao i razne nordijske uticaje. Francuski je, kao i svi romanski jezici, pojednostavljena verzija latinskog i od jedanaestog veka nadalje književnost je pisana na francuskom narodnom jeziku (tj. ne latinskom). U četrnaestom veku francuski jezik će biti pomračen italijanskim narodnim delima, a od srednjeg veka do šesnaestog veka vidimo na početku ljude poput Chrétienu de Troyesu i drugih, a zatim nešto malo do pojave Rableu.
Do revolucije 1789., književna umetnost u Francuskoj je bila snažno promovisana. Zanimljivo je da Shakespeare nije mogao da zaradi za život u Francuskoj, a Molière ne bi mogao da oduševi englesku publiku. Sve književne tradicije mogu se pohvaliti izuzetnim delima koja odjekuju kod čitalaca širom sveta. Lepota književnosti leži u njenoj raznolikosti i mogućnosti da se istraže bogate tapiserije pripovedanja na različitim jezicima i kulturama.
MOLIJEROVI DANI
Ideja Molijerovih dana je da se predstavi savremeno francusko književno stvaralaštvo i autori, a sam festival dobio je ime po Molièreu, koji je rođen u Parizu 15. januara 1622. godine. Njegovo pravo ime je Jean-Baptiste Poquelin. Njegov otac, dvorski dekorater sa titulom kraljevskog sobara, od Molièrea, je očekivao mnogo, ali on nije mogao odoleti ljubavi prema književnosti i pisanju. Posle detinjstva i mladosti provedenih u Parizu, Molière dugo boravi u južnoj i zapadnoj Francuskoj. Tamo se razvija njegov komični genije. Povratak u Pariz 1658. je bio samo u prvi mah skroman.
Molière je bio pisac, režiser i glumac. Ovaj veliki majstor smeha, možda najveći u čitavoj svetskoj književnosti, umirao je podsmevajući se bolesti, lekarima, ljudskoj gluposti, čak i samoj smrti. Pre nego što se tog 17. februara 1673. godine zavesa posljednji put spustila za njim, njemu je još ostalo dovoljno snage, njegovog ogromnog genija da i bledilo i samrtničke grčeve svoga lica pretvori u neodoljivo smešne.
Molijerovi dani traju u Beogradu do 11. maja tekuće godine.