Od svih filmskih podela, najdraža mi je ona na pretenciozne filmove i, valjda, one koji to nisu. Kategorizacija ove vrste zabavna je, između ostalog baš zato što nikad ne znam šta je to na drugoj strani spektra. O stavu da umetnost mora biti pretenciozna da bi se umetnošću uopšte zvala, ili – pravilinije, da ne postoji umetnost bez pretencioznosti, mogla bih da posvetim zaseban esej. Ovo nije taj, te se vraćam ideji pretencioznog filma, gotovo podrugljivom epitetu kako za dela koja ga dobijaju tako za sve one koji u njima uživaju. Čak i napisano, bez uvredljivog tona u glasu, implicira da mi volimo samo ono što je neobično, ekscentrično, često neshvatljivo, avangardno neretko, umesto da volimo sve što vole mladi.
Ispostavljalo se često da su ti pretenciozni uglavnom bili oni autorski, (da ne kažem, pravi filmovi) danas često (zbog Holivuda) nazivani arthouse, a kojima se denominuje sve ono što nije komercijalno (odnosno, Holivud). Tako je barem bilo dok se nije pojavio MUBI.
Šta je MUBI?
MUBI je globalna streaming platforma, filmska produkcijska i distributerska kuća. Oslikano analogijom, može se reći da je MUBI isto što i Netflix, jer na mnogo načina jeste, osim što u katalogu nema TV serija, već isklučivo filmska ostvarenja. Platforma je, zapravo, veći deo svog životnog veka, od 2007. pa sve do 2022. godine, bila isključivo katalog koji je nudio video on demand, odnosno širok asortiman filmova koji se mogu pogledati onlajn. U tom trenutku civilizacijskog napretka, gotovo jedini način da film pogledate kod kuće jeste bio kupovinom DVD ili BluRay izdanja.
Već tada, MUBI je trebalo da bude alternativa, ne nužno konkurencija, čuvenom i bogatom Criterion Collection, s obzirom na to da potonji (još uvek) ne nudi pristup stanovnicima van teritorije Sjedinjenih Američkih Država. Informisanja radi, Criterion poseduje verovatno najveću bazu američke i svetske kinematografije, kako u analognim izdanjima, tako i na svojim onlajn servisima. MUBI je želeo da ponudi isto to, u onoj meri u kojoj je to omogućeno pravilnicima distribucije i autorskih prava, filmskim smrtnicima u ostatku sveta.
Vremenom, MUBI je to i postao. Nakon nekoliko godina tokom kojih je platforma nudila brižljivo odabranu ponudu starijih ostvarenja, kompanija je počela selektivno da otkupljuje prava na distribuiranje novih naslova. Iako i dalje geografski ograničeni zbog gorepomenutih pravila i zakona, MUBI je neretko jedino mesto gde se festivalski (evropski) filmovi, da ne kažem oni pretenciozni, uopšte mogu pogledati – ne samo onlajn, nego uopšte, ukoliko se desi da nijedna lokalna distributerska kuća ne prepozna potencijal (ili interes) i otkupi prava za njihovo bioskopsko prikazivanje.
I onda bi – mainstream
MUBI je vremenom pronašao formulu, uglavnom zasnovanu na pametno i revnosno kuriranom Instagram profilu, da autorske filmove učini prijemčivim široj populaciji. Pametan odabir kadrova, citata i celokupne promocije doveo je do toga da se filmovi iz kategorija pretencioznih i svih što ih vole mladi stope u jednu – mainstream arthouse. MUBI je tako učinio da arthouse filmovi zapravo postanu oni koje vole mladi, reklamirajući ih kroz kadrove koji odgovaraju senzibilitetu novim generacijama, ali i marketinškim pravilima koji oni diktiraju.
Tek od 2022. godine, u vlasništvu MUBI-ja našla se The Match Factory, producentska i distibuterska kuća za proizvodnju arthouse filmova. Produkcija (a onda i distribucija) znače moć u kreiranju kinematografske panorame. MUBI je svoju iskoristio kako bi finansirao i omogućio snimanje onih filmova, uglavnom mladih autora, koji su dovoljno autentični da nisu dosadni, ali nedovoljno odvažni da mogu zadiviti i publiku koja je navikla na nešto jednostavnije ideje.
Distribuiranjem istih takvih filmova, što i dalje ostaje njihova primarna delatnost, MUBI daje prostora da se čuju i vide oni filmovi koji odgovaraju njihovoj vrlo precizno definisanoj ideologiji. Hoćemo subverzivno, ali dopadljivo. Hoćemo angažovano, ali kontrolisano. Hoćemo Demi Moore u ekspilicitno body horror filmu – ali vam to nećemo reći u reklami, jer taj element arthouse-a ga nikada bi prodao.
Bilo je izuzetaka: Aftersun i The Worst Person in the World su dva takva. Još važniji je Tilva Roš.
MUBI će verovatno nastaviti da titra na granici između komercijalnog i alternativnog dokle god to uslovi dozvoljavaju. Međutim, kada bude bilo potrebno da prevagne na jednu od dve strane, trenutak koji će se neminovno desiti, biće to sudbonosna odluka – za one koji prave pretenciozne filmove i za nas koji ih volimo.
