Svaki muzej je kolekcija (kolektivne) istorije. Samo su muzeji fotografije hramovi (kolektivnog) sećanja.
Susan Sontag je prva napisala onaj, kasnije mnogo čuveniji od nje same, aforizam: „Photo or didn’t happen.“ Da je fotografija dokaz, Amerikanka je argumentovala na više desetina stranica epohalne kolekcije Eseja o fotografiji.
Istorijski artefakt, dokumentaristički dokaz, konačno – okvir sećanja i nasleđa, više od još jednog alata estetskog izraza, fotografiji je neosporno mesto u muzejima. Muzeji fotografije, međutim, retki su – i to posebno u regionu. Ipak, postoje.
Marubi, Skadar
Svako ko je bio u Skadru, zna da je to grad iznenađenja. Sve što biste očekivali, grad to nije. Sa druge strane, pokazaće vam lice Albanije koju do tada niste poznavali. Pa tako, Nacionalni muzej fotografije „Marubi“ jedan je od najznačanijih – i zapravo, retkih, muzeja fotografije u regionu, a nalazi se upravo u Skadru. Za vreme komunističkog režima pod kojim je Albanija bila od sredine 20. veka, fotografija je trpela najrigorozniji oblik (auto)cenzure, više od svih drugih oblika (vizuelnog) stvaralaštva. Država je, jednostavno, zabranila „privatno“ bavljenje fotografijom – drugim rečima, nijedan pojedinac nije imao pravo na lični foto-aparat niti da njime dokumentuje (svoju) svakodnevicu.
Za Skadar je ovo bilo posebno bolno, koji je tada već imao bogatu i razvijenu fotografsku scenu. Još od 19. veka, kada je Italijan Pietro Marubbi otvorio svoj studio, ovaj grad je brojao desetine fotografskih atelja i urbanu scenu koja je cenila novostvorenu umetnost mehaničkog hvatanja svetlosti. Mnogo će turbulentnih decenija proći od Marubijevog dolaska u gradić na Skadarskom jezeru do ponovnog oživljavanja njegovog radnog prostora, ovog puta kao jedinstvenog nacionalnog muzeja, čija kolekcija danas broji na stotine hiljada (vrednih) negativa iz različitih istorijskih perioda Albanije.
Centar savremene fotografije Robert Capa, Budimpešta
Večita kriza identiteta koju fotografija prolazi najčešće potiče od jednog pitanja – je li umetnost ili nije? Oni koji se zalažu da ona ostane isključivo u domenu zanatskog, pak, pokleknu kada se iznesu pred njih radovi velikih majstora. Robert Capa, mađarski fotograf koji je proveo život fotografišući Ameriku, jedan je od njih. Mađarska, iznenađujuće nekima, ima razvijenu fotografsku scenu, međutim Capa je za života bio deo nečega mnogo većeg. Veći i od tog života, čini se, s obzirom na to koliko često je zarad dobrog fotografskog rezultata, preduzimao rizične korake i poduhvate. Takva mu je karijerna i umetnička filozofija, ipak, donela epitet jednog od najvećih ratnih fotografa svih vremena. Imale te reči neku težinu ili ne, nije toliko važno.
U rodnoj mu Budimpšeti, Centar savremene fotografije koji nosi njegovo ime slavi sve ono za šta se Capa neposredno zalagao svojim rigoroznim pristupom zanatu – da je na fotografiji večiti sukob estetskog i dokumentarnog, ali da ni jedno ni drugo ne treba da ispašta kada je fotograf vešt. Muzeji fotografije važni su baš zbog te krize.
Muzej fotografije, Maribor
Već i reč „pisanje svetlošću“ odaje eteričnost same prakse koja je, zaista, nekada toliko nedokučiva da bi prikladnija bila unutar nekog magičnog, ali duboko fiktivnog univerzuma. Foto-aparat je magični štapić, i poseduje gotovo podjednako beskonačnu moć kao i taj mađioničarski alat. Način njegovog funkcionisanja podjednako je fascinantan kao i rezultati koje daje. Fotografski muzej u Mariboru jedan je od retkih mesta na kojima možete da se upoznate upravo sa ovim, tehničkim i tehnološkim aspektima fotografske prakse.
Foto: Marubi, Fotografski muzej Maribor, Robert Capa Contemporary Photography Center