Najpotcenjeniji filmovi u poslednjih deset godina

Ko diktira gledanost? Publika sve češće bira sigurnu zabavu umesto izazova, zato i nije retkost da neki filmovi vredni pažnje prođu „ispod radara“. Ne zato što im fali kvaliteta, već zato što nisu u trendu, nemaju superheroja na posteru ili ih distribucija jednostavno nije dovoljno podržala. Kao neko ko, ruku na srce, ne prati toliko svet filma, usuđujem se da tvrdim: poslednjih deset godina donelo je niz filmova koji nisu dobili ono što su zaslužili, ni od kritike, ni od publike. Ako ja to kao laik kažem, koliko li je onda bisera savremenog filma ostalo neprimećeno. No, evo moje liste.

First Reformed (2017), r. Paul Schrader

Ethan Hawke u najboljoj ulozi karijere? Da, rekao bih čak i bolji nego u „Before“ trilogiji. Schrader, scenarista „Taksiste“, ovde donosi tihu, duboko uznemirujuću dramu o veri, klimatskoj krizi i ličnoj odgovornosti. A opet – koliko vas je zaista čulo za ovaj film? Premalo. Minimalistička režija i filozofska pitanja o smislu postojanja čine ga remek-delom za koje nije bilo mesta na Oscarima, iako je trebalo da dominira.

The Lost City of Z (2016), r. James Gray

Kada James Gray snimi film, znate da neće biti spektakl za široke mase, ali ćete gledati nešto promišljeno i duboko ljudsko. Ova priča o britanskom istraživaču koji traži mitski grad u Amazoniji deluje kao avantura, ali u srži je meditacija o opsesiji i granicama racionalnog. Kritičari su ga pohvalili, ali publika ga je uglavnom ignorisala. Zašto? Jer nije „Indiana Jones“, već nešto daleko ozbiljnije.

Colossal (2016), r. Nacho Vigalondo

Film u kojem se Anne Hathaway suočava s ličnim demonima – a da su ti demoni bukvalno kaiju čudovišta koja razaraju Seul? Da, zvuči kao potpuni haos, i zato ga većina nije ni pokušala shvatiti. Ali upravo u toj bizarnosti leži njegova genijalnost. „Colossal“ je alegorija o alkoholizmu, zlostavljanju i kontroli – i jedan od najoriginalnijih filmova decenije.

The Nightingale (2018), r. Jennifer Kent

Režiserka „Babadooka“ ovde donosi brutalnu, istorijsku priču o osveti i kolonijalizmu. Film je težak, emotivno iscrpljujući i potpuno beskompromisan – što je razlog zašto je publika u velikoj meri odustala. Ali za one koji izdrže, ovo je duboko politički i estetski moćno iskustvo. Kent je pokazala da je jedan od najvažnijih autora današnjice.

Under the Silver Lake (2018), r. David Robert Mitchell

Zamislite noir detektivsku priču u stilu Davida Lyncha i Thomasa Pynchona, ali smeštenu u hipsterski Los Anđeles. Andrew Garfield traži nestalu devojku i otkriva zavere koje su sve luđe. Publika nije znala šta da radi s ovim filmom. A istina je – „Under the Silver Lake“ je moderni kultni klasik u nastajanju. Potrebno je više od jednog gledanja, ali on to svakako zaslužuje.

A Most Violent Year (2014), r. J.C. Chandor

Oscar Isaac i Jessica Chastain briljiraju u priči o poštenom čoveku u nepoštenom svetu, tačnije – Njujorku 1980-ih, jedne od najnasilnijih godina u istoriji tog grada. Ovo je film koji je izgledao kao da juri Oscara, ali kada ga nije dobio, svi su brzo zaboravili da postoji. Nepravda – jer ovo je moderna moralna drama u stilu starih Scorseseovih klasika.

The King (2019), r. David Michôd

Timothée Chalamet kao kralj Henri V možda zvuči kao TikTok romansa u pokušaju, ali ovaj Netflix film je ozbiljna, gruba i zapanjujuće realistično prikazana srednjovekovna drama. Michôd, koji nas je ranije šokirao sa Animal Kingdom, ovde kombinuje političku dramu i introspektivni prikaz tereta vlasti. Ipak, film je prošao nezapaženo, delom jer je premijerno prikazan na streaming servisu bez prave promocije.

Vox Lux (2018), r. Brady Corbet

Natalie Portman u ulozi pop zvezde koja nosi traume iz mladosti kao simbol generacijskog bola – to je „Vox Lux“. Film koji je krenuo kao školski masakr, a završava se koncertom koji izgleda kao video Beyoncé. Zvuk Sia, režija na tragu Larsa von Triera, i scenario koji razmatra slavu, nasilje i identitet – sve je tu. Ali publika nije bila spremna. Ili jednostavno – nije im bila pružena prilika.

Zašto ovi filmovi nisu prošli bolje?

Odgovor zapravo uopšte nije složen: sve više živimo u kulturi trenutnog zadovoljenja i jednostavne naracije. Kada film zahteva da mislimo, osećamo nelagodu, ili ne daje brze odgovore skoro uvek ga odbacimo, ili ga drugi odbace umesto nas dok mi pratimo masu. Tu su i algoritmi streaming platformi koje favorizuju generičke hitove umesto autorskih glasova. Prava umetnost ponekad mora da ide ispod radara, ali to je ne čini manje vrednom. Naprotiv. Potrudite se.

Foto: IMDb