Povezano
Na ovogodišnjem 78. Kanskom filmskom festivalu, Richard Linklater je sa svojim filmom Nouvelle Vague ponovo uspeo da osvoji srca čitavog festivala. Drama je oda jednom od najvažnijih trenutaka u istoriji kinematografije, nastanku revolucionarnog Godardovog remek-dela Do poslednjeg daha (À bout de souffle) ali i mnogo više od toga. To je fascinantna, emotivna i posve snažna introspektiva o samom činu stvaranja filma, rođenju nove epohe i mitskoj figuri umetnika čiji je život isprepletan njegovim delima.
Guillaume Marbeck kao Godard: opsesija detaljem
Guillaume Marbeck je verovatno najubedljiviji glumac koji je ikada kročio u cipele Jean-Luca Godarda. Njegova fizička transformacija i psihološki portret postavljaju ga kao pravu personifikaciju jednog od najharizmatičnijih i najsloženijih intelektualaca filmske istorije.
Sunčane naočare, koje Godard ne skida tokom celog filma, više su od detalja koji je tu da upotpuni film. Te naočare su ikona, barijera i odraz njegove neuhvatljive ličnosti. Baš kao što je Godard u stvarnosti sebe konstruisao kao hladnog, ekscentričnog i misterioznog genija, Linklater kroz Marbecka uspeva da te slojeve kompleksnosti prikaže sa takvom preciznošću da gotovo zaboravljamo da je reč o glumcu.
Tu je i široki spektar nijansi u Marbeckovom izvođenju, od njegovog nazalnog, gotovo muzičkog glasa, do misteriozne distance u pokretima i gestovima, čine lik toliko trodimenzionalnim da se pred nama rasprostire ne samo portret čoveka, već i čitave jedne epohe.
Povratak u Pariz 1959
Linklaterova režija i David Chambilleova kamera donose nam Pariz kraja pedesetih u njegovom najsjajnijem, ali i najneuhvatljivijem obliku. Crno-bela fotografija visokog kontrasta nije samo estetski danak Godardovom originalu, već i metafora vremena koje je bilo i sirovo i magično. Svaka scena odiše autentičnošću, od magičnih ulica Montparnassea do zadimljenih kafića gde su se rađale ideje koje će zauvek promeniti film.
Kao da smo teleportovani u centar kinematografskog pokreta koji je svojim novim vizuelnim i narativnim pristupima oduvao stare paradigme. Linklater nas vodi kroz razgovore, nesporazume, nadmudrivanja i prijateljstva između ikona novog talasa: Truffauta, Chabrola, Belmonda, pa i samog Godarda.
Kan kao mesto susreta legende i novog talasa
Kanski festival je jedna od najvećih pozornica na kojoj se piše istorija filma. Mesto na kom se neki stilovi i ideje potvrđuju kao najbolji, dok se drugi menjaju ili ostavljaju iza sebe. Zato je možda ovaj film za sve bio važan, jer predstavlja sukob između starijih, tradicionalnih holivudskih pravila i nove, slobodnije, eksperimentalne evropske škole filma koju je predvodio Godard.
Kroz premijeru vidimo kako se taj sukob između starih i novih vrednosti odigrava na jednom mestu, koje je i sudnica i krunisanje novih vizija.
Zašto „Nouvelle Vague“ prevazilazi dokumentarnu formu?
Ono što ovaj film izdvaja od brojnih biografskih i „making-of“ filmova jeste njegova sposobnost da pređe granice dokumentacije i uđe u sferu poetske fikcije.
Linklater nas uvlači u proces stvaranja, haos, nesigurnost, improvizaciju, borbu i strast. Kamera i naracija neraskidivo su povezani; snimanje samog filma Do poslednjeg daha skoro se prepliće sa stvarnim događajima iza kamere.
Godardova režija izgleda kao teatralni džez, slobodan, ali istovremeno pun unutrašnje discipline i želje da se izazovu i pomere granice. Ovaj film je slika i prilika kreativnog haosa, mesta gde se pravila krše sa takvom energijom da nastaje nešto novo, nešto što će mnogi poneti kao najupečatljivije sa festivala.
Manipulacija, šarm i genijalnost
Linklater ne idealizuje Godarda. Prikazuje ga kao složenog, često egocentričnog, ali neodoljivo šarmantnog manipulatora koji se ne libi da pređe granice kako bi ostvario svoju viziju. Taj njegov otrovni humor, intelektualni cinizam i sposobnost da ostane „najpametniji u prostoriji“ savršeno oslikavaju ne samo lik, već i duh francuskog novog talasa.
Susreti sa filmskim velikanima Melvilleom, Rossellinijem i Bressonom otvaraju dodatne dimenzije, režija kao filozofija, kao nemoguća misija koja zahteva i disciplinu i ludilo.
„Nouvelle Vague“ kao manifest ljubavi prema kinematografiji
Nouvelle Vague Richarda Linklatera je više od priče o nastanku jednog kultnog ostvarenja. To je strastven portret umetničkog zanosa, odvažnosti da se ruše konvencije i stvaranja novog filmskog jezika. Linklater podseća da je magija kinematografije u njenoj sposobnosti da transformiše stvarnost kroz improvizaciju i želju za slobodom. Ovo je film za sve one koji veruju da je kinematografija umetnost slobode i pobune i da svako veliko delo započinje jednim hrabrim, ludim i strastvenim korakom u nepoznato.
Uz podršku brendova Black ‘n Easy i IZIPIZI, BURO. Srbija u partnerstvu sa MCF Megacom Srbija, donosi ekskluzivne priče sa 78. Kanskog filmskog festivala.
Uz Black’n’Easy, pravu tursku, ne morate se odricati svog omiljenog rituala, gde god da ste. Spremna da putuje, lako se i jednostavno pakuje i još lakše priprema. Potreban je samo minut, jedna kesica i vrela voda, da se prepustite uživanju u pravoj turskoj.
IZIPIZI već više od 10 godina mami osmehe ljudima širom sveta, kreirajući lagane, fleksibilne i pristupačne naočare za celu porodicu – uz posvećenost svakodnevnom smanjenju uticaja na životnu sredinu.
MCF Megacom Film, vodeća distributerska kuća na Balkanu, poslednje dve decenije domaćoj publici donosi relevantne, nagrađivane i autentične filmove svetske kinematografije.
Foto: Festival De Cannes