Život bira čudne puteve, kaže Pedro Almodovar.
Nedugo nakon što se završio Kanski festival 2023. godine, našla sam se u Barseloni. U bioskopima se već prikazivao film Čudna strana života (u originalu Strange Way of Life ili Extraña forma de vida). Bila je to prilika da ga vidim mesecima pre nego što će stići u beogradske bioskope, a takođe prva da omiljenog reditelja gledam u njegovoj domovini. Neobjašnjivo ispunjavajuća pomisao – gledati Almodovara u Španiji, bez prevoda, osećam kao da ga prvi put gledam kako treba.
Međutim, trebalo je da letim te večeri kada je bila projekcija. U trenutku kada shvatam da, iako kratkometražni, neću imati vremena da pogledam film, dobijam poruku da je let pomeren taman dovoljno da ostanem, pa još i otpešačim nazad u apartman, izlazeći iz bioskopa onako kako je Bart propovedao.
U sali sam bila sama. Ranovečernji sati junskog utorka očigledno nisu uobičajan termin za gledanje filmova u Španiji.
Uprkos naporima uvek vrednog Ethana Hawka i Pedra Pascala koji se marljivo trudio da isprati svog kolegu, reditelj nije ispunio očekivanja.
Krivudajući ulicama četvrti Gracia, jesam hipnotisano razmišljala o filmu Pedra Almodovara. Ne o kratkom metru koji sam gledala, niti onim dužim koje sam volela, već o ideji filma koju Španac stvara kroz svoj opus.
Šta je to što (se) očekuje(m) od Pedra Almodovara? Pitala sam se, jer Čudna strana života nije zadovoljio standard ranijih ostvarenja. To se pitam i danas, u iščekivanju da Pedrov dugometaržni prvenac na engleskom, The Room Next Door, stigne do mene (ili ja do njega), nakon što je ove nedelje premijerno prikazan u Veneciji.
Bilo jednom u Madridu
La movida madrileña bio je madridski kontrakulturni pokret, talas društveno-umetničke revolucije koja je opsedala gradske ulice 80-ih godina prošlog veka. Nakon decenija diktatorske cenzure, Madrid se budi. Umetničke forme, među njima i film, postaju otelotvorenje novootkrivene stvaralačke, vrlo seksualne i, suštinski, egzistencijalne anarhije.
Klasno i ideološki raznolika masa mladih okupila se oko deljenog postulata – vladavina apsolutne slobode. Produkti tadašnjih umetničkih umova – muzika, film, performansi – oblikovali su novi modus operandi čitave kulturne i društvene prakse, one na kojoj počiva čak i savremeni vrednosni poredak u Španiji.
U tim oslobodilačkim pohodima, Pedro Almodovar prikazuje svoj prvi film Pepi, Luci, Bom.
Tada mladu pridošlicu u Madridu oblikovao je bunt. Iako značajno zreliji, pobunjenički stav i dalje je prisutan u svim njegovim radovima. Almodovarova filmografija nije samo manifest pokreta koji ga je iznedrio, već i povesni dokument države čiji se savremeni demokratski razvoj ne može odvojiti od njegovog karijernog. Individualne slobode zakonom garantovane građanima i građankama Španije za mnoga društva u Evropi još uvek su predmet pregovaranja, relativizacije, čak mašte. Svako ko ih uživa u Španiji, svoju zahvalnost duguje Almodovaru.
I Pedro Almodovar stvori ženu
Roger Vadim “stvorio” je Brigitte Bardot, ili barem njenu javnu personu, filmom I Bog… stvori ženu. Pedro ima svoje chicas Almodovar (Almodovarove devojke, u prevodu sa španskog). Termin je nastao kako bi jednim nazivom bile obuhvaćene glumice kojima je reditelj često i iznova ustupao kadrove. Iako je snimio na desetine filmova, Španac je sarađivao se nekolicinom protagonistkinja. U ovoj kategoriji nalaze se Carmen Maura, Rossy de Palma, Cecilia Roth i, naravno, Penelope Cruz.
Međutim, chica Almodovar moglo bi da postane i naziv sasvim specifičnog arhetipa koji Pedro gradi kroz svoje junakinje. Društvenom pripadnošću, ulogama, ličnom istorijom, psihologijom, čak i polom, one su različite, pa je arhetip Pedrove žene zapravo atipičan ili, preciznije čak – anti-tipološki.
Zajedničko svim Pedrovim ženama je samo jedno: sloboda.
Bol, slava i tako u krug, do kraja
Auto-fikcijsko remek-delo Bol i slava i pokušaj anti-ratnog filma Paralelne majke mogli bi biti deo triptiha koji sada dopunjava The Room Next Door. Zajedničko ovoj celini je otklon od uobičajenih tema i manira, mada prožet njihovom tradicijom. Pedro Almodovar počinje da razmišlja o smrti. Atmosfera novijih filmova se menja.
Mrak koji je oduvek bio prisutan, pesimistički optimizam na kojem je bazirao koordinate svoje društvene kritike, postaje egzistencijalni.
Evolucija Pedra Almodovara nije stilska, niti estetska. Crvena je i dalje blistava, ali zelena sve češće ispunjava kadrove.
Foto: IMDb, Pinterest